У процесу разбијања Југославије раних деведесетих година 20. вијека нико од тадашњих савременика није желио да вјерује да ће то све бити тако крваво и брутално. Заправо, генерације Срба које су одрасле на јужнославенском простору након 1945. су васпитаване и одгајане у духу лажног братства и јединства у које је већина наивних повјеровала.
Геноцид не само из Другог свјетског рата, већ и Првог је кроз читав један механизам (образовни, културни, политички, духовни...) вјешто прикриван. То није дјело једог појединца, већ повеће групе "менаџера" који су управљали најважнијим и најодговорнијим функцијама у Брозовом комунистичком режиму.
У вријеме Титове владавине многи Срби су олако купљени са добрим животним стандардом и прогресом који је тада био присутан свуда у Европи. Зажмурено је на дубоке крашке јаме у динарском горју које су шездесетих година забетониране без да су претходно извађене кости наших мученика... просто је несхватљиво да се чак и о концентрационим логорима Јасеновац и Госпић-Јадовно-Паг се није јавно причало, јер су и "зидови имали уши".
Титова екипа снова
Добар дио кривице за страдања Срба у Другом свјетском рату је сваљиван на стране агресоре: Њемце, Мађаре, Бугаре, Италијане... док су домаћи крволоци (Хрвати и муслимани) у униформама клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске у многим случајевима неадекватно кажњавани, ако су уопште санкционисани. Невјероватно велики број њих је прикривао своје учешће у истребљењу "неподобних народа", све према Хитлеровим тероријама о 'суперраси'.
Касне осамдесете године су донијеле велику економску кризу, не само у југославенској федерацији, већ и читавој источној Европи. Уствари, НАТО пакт је успио да у Хладном рату побједи Варшавски савез, а као посљедица тога дошло је до рушења Берлинског зида и присаједињења Источне Њемачке Западној...
У Бугарској, Румунији, Чехословачкој, Пољској је дошло до извођења ткз. Обојених револуција. Док је СССР растурен крајем 1991. одлукама контраверзног совјетског лидера Михаила Горбачова. Све су то биле околности које су се дешавале око нас, на које је мали број људи обраћао пажњу, а најављивали су нам тешку епоху, која суштински и данас траје.
Горбачов наздравља... са киме?
На вишестраначким изборима 1990. у СР Словенији, СР Хрватској и СР Босни и Херцеговини власт освајају сепаратистичке снаге које су врло брзо добиле огромну подршку западних сигурносно-информативних служби, јер су имали исти циљ. Они су им давали не само финансијску подршку, већ и логистику и ширили медијске лажи за њих.
Средином 1991. испод Алпи почиње двонедељни рат тј. истјеривање Југославенске Народне Армије. У СР Хрватској рат траје много дуже, а већ у прољеће 1992. у БиХ почињу да се оглашавају ратне трубе. Кривицу за то сноси највише пријератни робијаш и шовинистички политичар Алија Изетбеговић предсједник Предсједништва БиХ, који је низом својих одлука био пијун у мрежи америчких, њемачких и британских дипломата.
Гдје год да су муслимани и Хрвати имали релативну или апсолутну већину на тлу БиХ оформљене су паравојне формације ("Зелене беретке", "Патриотска Лига", "ХВО"...) још у љето 1991. а наредно прољеће су они ударили на србски живаљ те је отпочела читава ниска злодјела: ликвидације, силовања, палеж, пљачка, демолирање и сл. Ово је све било и планирано и организовано на такав начин да се заправо уклањају сви трагови вишевјековног постојања православних Срба на тим просторима.
Зликовци у одјелу: Алија, Харис и Ејуп
Ни Подриње није заобишао овакав ужасан сценарио. Братунац је добар примјер такве геноцидне политике муслиманске тројке: Изетбеговић-Ганић-Силајџић. Они су своје монструозне планове, тј. жеље издавали Насеру Орићу, команданту 28. дивизије ткз. Армије БиХ, док их је сам Насер Орић без икаквих поговора спроводио у дјело.
Крвави пирови у Бирчу су почели још од Ђурђевдана 1992. јер су муслимански крвници углавном нападали србска насеља на православне празнике.
Тако је 7. јануара 1993. у Кравици изнад Братунца око 3.000 Орићевих "љепотана" окружило ово србско село у коме је тада било три пута мање становника. У Кравици је додуше била сеоска стража, али је она била исувише малобројна, око стотинак бораца који су имали само обичне пушке, за разлику од нападача који су имали све могуће пјешадијско наоружање.
За неколико сати у масакру који је отпочео у раним јутарњим сатима убијено је 50-оро Срба, док је скоро 1.000 Кравичана бјегом преко ријеке Дрине спас потражило у Републици Србији.
О монструозности Орићевих исламиста над Кравицом је тешко и причати, јер је добар дио становника убијен хладним оружјем, гдје се огледа амплитуда садизма, коју каснији социолози и психолози нису могли ни да објасне. Др Зоран Станковић из Београда је са својим медицинским тимом форензичара вршио испитивања и стручна оцјењивања, а што је уносио у свој дневник рада.
Када се саберу све злочиначке активности ткз. Армије БиХ, јасно се долази до закључка да регион Бирач (Скелани, Зворник, Сребреница, Братунац, Шековићи, Осмаци, Власеница и Милићи) је једна од најстрадалнијих територија на подручју бивше Југославије током посљедње деценије у 20. стољећу. Само на том простору је преко 4.000 Срба убијено или се води као нестало. Убијани су претежно цивили: мушкарци, жене, старчад... а милости није било ни према дјеци.
Више стотина малишана је остало сирочад без једног или оба родитеља. Многе жене су обукле црнину и стављен је црни барјак на огњиште...
* * *
Радојка Филиповић нам је и ове године упутила позивницу за долазак на обиљежавање 30 година од страдања њене родне Кравице 5. јануара 2023. Ово је већ неки десети пут да долазимо од 2016. у средње Подриње на оваква дешавања која се тичу културе памћења. Дошли би ми и без позива Филиповићеве, али љепше је када се неко из тог краја сјети да заправо радимо на истим стварима, без користи и лажних идеала.
Вјеровали или не, али позиви за овај догађај је упућен и највишим званичницима Републике Србије. Нико, дословно нико није дошао... Који су им изговори не знам, штавише не вјерујем ни да су им послали било какав одговор. Када су ми саопштили ову информацију умало се нисам суршио од шока и срамоте коју сам осјетио у том моменту. Домаћини су само сљегали раменима.
Да зло буде веће ни комшије из Лознице, Љубовије, Крупња, Бајине Баште, Малог Зворника... нису упутили своје представнике. Суштински, само су чланови Србског Светионика били једини који су дошли са источне стране Дрине.
Прво смо дошли до споменика у центру Кравице, али смо колима отишли до православне цркве Св. Петра и Павла у коме је домаћин био парох кравички Дејан Ђуричић. Њему су помагали Отац Александар, Отац Љубиша и други светшеници СПЦ.
Парастос је заправо већ почео, јер смо ми окаснили неки минут. Попели смо се горе на терасу. Одатле смо слушали молитву и духовни вапај кравичких мученика који желе само једно, да се њихова жртва не падне у заборав.
Посље тога смо лагано се спустили до Спомен-крста. Ту је започет нешто прије 12:00 сати и програм обиљежавања страдања Кравице, односно сјећање на Божићни масакр. Редом су се обраћали званичници РС и локални представници власти односно свједоци тог страдања од кога прође три деценије.
Касније су делегације полагале вијенце на спомен-обиљежје, а међу њима и ми. Иако не волим да након помена нашег удружења неко каже "из Београда", овај пут ми је то било драго када је речено преко разгласа, чисто да се срамота ублажи, колико-толико.
У ОШ "Петар Кошић" је било уприличено посно послужење за све госте. Нисмо се превише задржавали, али је био ред да испоштујемо наше домаћине. У повратку ми Прва дама рече како једна од братуначких мученица доби сина два дана прије нашег доласка, што ме силно обрадовало, јер Бјеловац васкрсава!
Овакви догађаји нису само пука формалност, бар их ја не доживљавам тако, ни прије него што је основан СРБС, а камоли сада. Сви они који су искрени у својим молитвама знају о чему је овдје ријеч, јер формализам убија темељ овога што зовемо култура памћења.
Наши пупољци ничу и треба им од малена објаснити одакле су и којим путем треба ићи. И због предака и због потомака... и због живих и због мртвих, да се никада и никоме овако нешто не понови.
Милан Чучковић
10.01.2023.