У мени тече крв мојих предака,
из душе црвени божур цвета,
по срцу пече траг ожиљака
србских јунака из војничких чета.

У мени се љуте битке воде,
Мишарска и Церска, Косовска и Маричка,
удишем устаљен мирис слободе
што у аманет добисмо у времена ратничка.
 
У мени се војска на Косово враћа
тамо где се слобода смрћу плати,
где на прозор гавран старој мајци свраћа,
чекајући свог јединца кући да се врати.
 
У мени се обнавља Душаново царство,
граде православне цркве и манастири,
враћа се србско Косово, богатство
и седокоси с овцама пастири.
 
У мени се чује звук црквених звона,
вијори последња србска тробојка,
поново формира избегличка колона
и отвара изнова србска бољка.
 
У мени одјекује јецај мајке
за мужем и тек рођеним дететом,
пресушеним млеком из дојке
и изгубљеном срећом, отетом.
 
У мени је србска славна историја,
предака витештво и чојство,
дугогодишња продична традиција,
Отац, Син и Дух, свето тројство.
 
У мојој се кући слави крсна слава,
меси славски колач и пали воштаница,
прославља учитељ Свети Сава,
негује православље и ћирилица.
 
У свето што ми је - не дирај,
тако ми светог Исусовог крста,
када би неко рекао - нов живот бирај,
Милица би ми опет било име
и крстила бих се са три прста!

Аутор: Милица Јефтић
Рума, 2024. љета Господњег