Социјалистичка Југославија је била атеистичка творевина, скројена по моделу и жељама западних центара моћи која је на историјској позорници одиграла одређену улогу замајавања наивних Срба који су прихватили идеале лажног братства и јединства наивној вјерујући да ће добар животни стандард потрајати бесконачно.

Желећи заправо да уништи Југославију, НАТО пакт је почетком дведесетих година 20. стољећа јавно почео да помаже хрватске и словеначке, а касније и муслиманске екстремисте којима се придружују оријенталне државе (Блиског и Средњег Истока).

У прољеће 1992. године ратни пламен се из Хрватске пренио и на Босну и Херцеговину. Алија Изетбеговић и његови сарадници су видјели шансу да се оствари шовинистички сан који је написан двадесетак година раније у књизи "Исламска декларација". Имали су добро наоружане паравојне формације са којима су ударили по Србима и Југославенској Народној Армији, која се убрзо распала... а настала је Војска Србске Републике у БиХ.

Рејон средњег Подриња, односно регија Бирач је територија гдје су Алијини фанатици показали не само бестијалност својих умова, већ и амплитуду исламског клерикализма. Почињена злодјела над Србима цивилима су се ређала као на филмској траци: Бљечава, Гниона, Рупово Брдо, Ратковићи, Лозничка Ријека, Загони, Магашићи, Факовићи, Каменица, Јежештица, Бјеловац... итд. Све су то насеља која су етнички очишћена током 1992-1993 од бојовника Насера Орића, команданта злогласне 28. дивизије муслиманске ткз. Армије Босне и Херцеговине.

С обзиром да су и њихови очеви и дједови радили исти посао, само пола вијека раније, као припадници оружаних снага (Муслиманска милиција и Ханџар дивизија) клеро-фашистичке Независне Државе Хрватске, а да их Брозов режим малтене није ни казнио, бар не тако да је муслиманско друштво прошло процес дефашистизације након 1945. године... сасвим је разумљиво да су потомци наставили гдје им преци стадоше.

Један од најкрволочиних злочина на југославенском простору бијеше на Божић 1993. године. Орићеве казнене експедиције из Сребренице опкољавају село Кравица код Братунца и почињу масакри над цивилима, пошто је сеоска стража била малобројна и брзо савладана. Попут хијена су се устремили на нејач која је у миру напуштала цркву након празничне литургије и кренула кућама да проведе дан са породицом.

Биланс убијених тог крвавог Божића био је 49... најмлађа жртва је био дјечак Владимир Гајић четворогодишњак, а најстарија бака Мара од 84 године живота. Иначе, за четири ратне године Кравица је имала демографски губитак: 162 Срба убијено, а преко стотину дјеце је остало сирочад, без једног или оба родитеља.

Насер Орић у Кравици

За правосудне органе Босне и Херцеговине ова ратна злодјела не постоје. Чека се да свједоци помру, као и сами злочинци, па да се напише у историјским читанкама да злочина није ни било. Исто важи и за Тужилаштво Међународног кривичног суда у Хагу. Они су само Насера Орића оптужили и његово суђење годинама развлачили, а најпосље га и ослободили 2008. године.

Туго наша неисплакана...

*   *   *

Прије осам-девет година упознадосмо Радојку Филиповић на једном од обиљежавања "Олује", највећег етничког чишћења у Европи односно погрома над Србима у РСК. Речено је да требамо да успоставимо сарадњу и тако је почело већ наредне године да долазимо у Подриње.

Долазили смо углавном љети на Петровданске парастосе, а тек од прије двије године почешмо долазити зими. Госпођа Филиповић нас редовно позове и воли да дођемо, јер колико смо схватили мало пута је да их неко из Републике Србије обиђе на молитвеним сјећањима.

Ове године смо опет добили позивницу, а парастос кравичким жртвама је био заказан за 5. јануар. Тако смо се ми пријеподне и упутили ка Братунцу да би присуствовали тамошњем дешавањима. Није нас пошло пуно, али авај, с обзиром на ситуацију довољно.

На сам помен жртвама у цркви Св. апостола Петра и Павла смо малко окаснили, али смо ипак дошли, јер то нам је и најважнији дио код оваквих догађаја. Испред цркве се поздрависмо са нашим старим пријатељем Оцем Сашом, парохом сребреничким. Сем тога, сада смо упознали и Оца Дејана, свештеника у Кравици... он је врло љубазан и видјело се да му је драго што му долазе гости из далека, поготово када смо навели чиме се заправо бавимо у слободно вријеме.

По завршетку духовног дијела ми смо упалили свијеће и спустили се до центра насеља, до самог споменика Великог крста, који је од црног мермера направљен за жртве у два рата: Други свјетски и Отаџбински. Ту су већ били мјештани, родољуби, представници родољубивих организација, као и Одбор Владе РС за обиљежавање значајних датума.

На велику жалост није било присутно мноштво људи, али они који су дошли знали су зашто су ту. Тако се присутнима међу првима обратио и Раденко Милановић командант 1. кравичког батаљона који је на првим линијама одбране био све вријеме рата. Његов говор ми је остао упечатљив и неке реченице ми и сада одзвањају у глави.

Након њега говорили су и остали, представници власти и БОРС-а, али мало дегутантно је да нико од породица жртава није добио прилику да каже неку ријеч на овом скупу. Усљедило је и полагање вијенаца на споменик.

Како је прогам био завршен, организатори су позвали присутне у оближњу школу да им се придруже на закуски.

Ми смо тада развукли транспарент наш

КО ИСТОРИЈУ ЗАБОРАВЉА
ОНА МУ СЕ ПОНАВЉА

када то видјеше ветерани призренске 549. бригаде они нам приђоше и позовем их да стану са нама иза транспарента, што они и учинише. Када нас фотоапарати усликаше, ја им речем да поздраве генерала Божу Делића, јер је и он нама помагао прошле године када смо имали организацију програма у Гајдобри. Ко је био, зна о чему причам.

Иако је био план да обиђемо Сребреницу, ипак то морадосмо оставити за неки други пут, вјероватно за љето. Даће Бог, биће прилике, јер овакве ствари већина Срба избјегава, а нама је то обавеза и пут којим се ствара култура памћења.

Написа: Милан Чучковић
11.01.2022.