У време када се десила "Олуја" над Крајином била сам мала девојчица, тек стасала за школу. Нисам разумела шта се то дешава. Зашто старији у кући стално гледају увече телевизор, зашто опсују, зашто бака плаче, зашто тате нема данима, па опет дође...
У наш градић је долазило пуно људи читаво време рата, али тада у августу 1995. су и улице биле закрчене. Нису имали више где да буду. Прво је школа била препуна, онда стари хотел... Људи су им давали оно што су имали: храну, средства за хигијену, воду...
Касније су прогнаници одлазили полако тамо где им је Црвени крст Србије одређивао, јер ни код нас није било посла и фирми које би прехраниле толики број људи.
Тек када сам дошла на студије у Београд упознала сам мало боље неколико људи из западних србских крајева. Они су ми испричали свако своју причу о томе како изгледа њихов завичај, долине и планине, језера и реке, животиње, куће и улице... све је то слично као код нас у селима.
Буквално су нам иста и презимена, јер смо сви од истог корена. Како су морали да напусте све своје и оду у колони у беспуће. Где је ко могао, тако су се сналазили. 
Касније када сам добила стални интернет (АДСЛ уређај) имала сам шансу да прочитам нешто више о трагедији Срба који су живели ван Републике Србије: Босна и Херцеговина и авнојевска Хрватска... Било ми је то све ужасно и била сам запањена.
Како је неко могао толико зла да учини својим комшијама само зато што су друге нације?
Какви су то богомољци тј. верници ако руше туђе светиње? Зашто су правили логоре за мучење и убијање људи?
Имала сам дуго жељу да дођем на парастос жртвама "Олује" већ годинама, јер је то један од највећих прогона мог народа. Но, увек у то време је било неког посла код мојих на имању, а тамо није било организованог парастоса.
Пронађох тако и сајт zlocininadsrbima.com... сајт врло упечатљивог назива и материјала (текстова, видео снимака и слика).
Видела сам да они често најављују тај парастос и да се боре за културу сећања, а истовремено нису оптерећени политиком и идеолошким предрасудама. Прошле године сам их контактирала и упознала неколицину људи који воде тај портал. Тако сам прошле године успела да дођем први пут на парастос у цркви Светог Марка на Ташмајдану.
У међувремену сам се и удала за Крајишника и почела да учим и да слушам о Крајини и Крајишницима.
Ове године обукох црну мајицу ЗЛОЧИН КОЈИ ТРАЈЕ - ОЛУЈА - ЗЛОЧИН БЕЗ КАЗНЕ и понесох транспарент по директиви. Стигла сам испред платоа цркве Светог Марка и видех Мићу Прелџију. Он иако није из тих крајева поштује и воли Крајну више него многи Крајишници који су заборавили своје корене.
Њему дадох транспарент, а он пронађе пар помагача и развукоше испред цркве велики транспарент ЗЛОЧИН КОЈИ ТРАЈЕ... где је та порука била исписана на четири језика, уз слику колоне која је у центру. Држали су то двадесетак минута док сам ја сликала и снимила пар видео прилога.
Председник Србског Светионика није могао доћи из оправданих разлога, а много људи је питало за њега, вероватно због тога што су видели транспарент.
Када су се црквена звона огласила био је то знак да уђемо у цркву и да свештенство СПЦ почиње са служењем парастоса. У цркви су били радови, тако да централи делови цркве су били ограђени. Са стране су стајали људи и држали упаљене свеће.
Молебан за душе оних хиљаде мученика, чије душе лете деценијама изнад Балкана и опомињу. Није дуго трајало, свега двадесетак минута.
Онда изађосмо напоље јер су представници удружења "Суза" били на челу колоне која је отишла у оближњи Ташмајдански парк, где су полагани венци. Нажалост, правог споменика жртвама "Олује" још увек нема, па се полаже цвеће на нешто што подсећа на споменик. По завршетку свега разиђосмо се кућама.
Жао ми је што није дошло више људи тог дана у цркву. Изгледа да још немамо културу сећања на завидном нивоу, јер док сам се враћала кући видела сам доста људи по кафићима, којима је очигледно националана свест на ниском нивоу... дошло ми је да заплачем од јада.
Милијана Чучковић
06.08.2019.