Почетком злосрећних деведесетих на простору социјалистичке Југославије почео је рат и распад те друге државе. Рат никоме није донео доброга, а најмање обичним људима. Они су у том рату изгубили све: најмилије, имовину, светиње, младост, старост, завичај, будућност! Била је то прљава игра западних моћника, са циљем добијања нових робова које ће задуживати са новим кредитима.
Срби су у том времену изгубили најзападнију србску државу: Крајину, односно РСК. Створили су је о Никољдану 1991. године, проглашењем Устава у Книну и опстали свега 4 године. Крајину није имао ко да чува сем Крајишника. Било је издаје свуда и од браће и од самих полуга власти...
Тако је у раним јутарњим сатима у 03:30 часова 4. августа 1995. године НАТО авијација по други пут бомбардовала Крајну. Уништени су репетитори и још неки значајни објекти. То је омогућило хрватским ратним јединицама да нападају све положаје Крајине, тачније: Баније, Далмације, Лике и Кордуна... У помоћ им је још прискочио и Пети муслимански корпс из Бихаћа, заправо са леђа је Атиф Дудаковић напао крајишке Србе. Јужни делови РСК су одмах попуцали и народ је добио наређење о евакуацији од Врховне команде СВК. На терен су ступили инсајдери да праве дезавуацију становништва.
Видевши да зло се надвија над народом, сви су кренули у колонама ка Републици Србији. Два дана касније и севрни делови тј. Банија и Кордун крећу у колонама... Тако је преко 250.000 Срба било прогнано из свог завичаја. Дешавало се да колоне буду пресечене и да Србе убијају као у Двору на Уни, или пак гранатирају из авиона, као што је то на Петровачкој цести било 7. августа 1995. године. Ретки су остали, углавном старије доби. Они су у каснијим етничким чишћењима специјалних јединица убијени.
Ни Војска Републике Србске није реаговала да помогне, а камоли Војска СР Југославије.
Тако је згажена Република Србска Крајина!
Али ту није крај мумака Крајишника, јер тек онда у матици настају нове "Олује" и беспућа. Многи су послати на Косово и Метохију под шиптарски нож. Касније су се исељавали у далеке земље.
* * *
Од тада је прошло 23 године. "Олуја" и даље траје и даље није кажњена нити осуђена...
Дошли смо и пре 11 сати у београдску цркву Св. Марка на Ташмајдану. Окупило се близу 1000 људи. Углавном су држали се хладовине, и то је прилика да мало попричају јер нема се када ни видети.
Око 15 минута до 11 сати, момци са портала zlocininadsrbima.com развијају свој познати транспарент: ЗЛОЧИН КОЈИ ТРАЈЕ и то на четири светска језика. Мало после дошао је и Сава са својим другарима из Крајишке омладине, те су и они развили "ОЛУЈА НИЈЕ САМО НЕВРИЈЕМЕ ВЕЋ ЗЛОЧИН КОЈИ ТРАЈЕ". Тешко да је било некога а да то није уочио. Многи су и сликали. Колико ће тога бити у медијима видећемо.
У 11 сати одлазимо сви у цркву на молитвено сећање. Неколико свештеника је служило молебан који није ни трајао дуго. Али оно што је већину присутних одушевило јесте говор свештеника након парастоса. Једноставно отац је многе ствари називао правим именом и дао је верницима наду. А то јесте најважније код сваког свештеника.
Пошто не сматрамо да србске жртве заслужују онакав назови споменик у Ташмајдаском парку нисмо ни полагали венце. Србске жртве морају да добију достојан споменик, а не да се неко шегачи са мртвима и живима који их оплакују.
Разишли смо се кућама, односно свако на своју страну.
Одавно су 4. и 5. август нама Србима дани туге и сећања на један погром.
"Ако је ми не вратимо,
вратиће је наша дјеца!"
Милан Чучковић
05.08.2018.
Колонa дугa 23 годинe лутa нeбом и зeмљом,трaжeћи прaвду коje нeмa,вучe бол и пaтњу зa мирисимa и боjaмa зaвичaja.
ОЛУJA злочин коjи трaje... 1995 - 2018.
Драган Мијак
05.08.2018
23. Године мој господине.....
Иду и проћи ће их изгледа доста,колико год да их прође сјећање ће бити исто као да је сад,баш негде у ово време. Чуо сам очеве рјечи ,рече мами спреми дјецу ујутро почиње.
И почело је баш тако,али није још завршило. Траје то већ 23 године.
Почело је 4.8.1995. било је свега и свачега једном ћу можда своја сјећања ставити на папир да остане покољењима.
Продаше нас тада као што нас продавају сад. Тада професори данас њихови ученици.
Било би то мање болно да је народ другачији али смо сви скупа јако лоши.
Тешко је мени било у школи објаснити да нисам усташа и хрват( намерно малим словом) и ако сам био шиканиран константно,а да трагедија буде већа ја већи Србин и више волим мајку Србију него сви ти паметни заједно. Нисам никад замерио јер човек није крив што не зна. Крив је што неће да сазна.
Сутраће политичари да се сете Крајишника али вероватно не у тој мери као раније,јер боже мој избори су прошли,чему то сад,чему дизати тензију у региону у ком смо лидери факор стабилности и просто нас је срамота колико нам добро иде. Чему та Крајина опет, Опет ти Крајишици који су све добили џабе,плацеве,куће станове и ту нема краја. Шта би још, е да и радна места заборави .Хвала господо из политике нема потребе да се мучите дневнице ће те свакако добити.
Не желимо ништа нити коме сметамо желимо само да обележимо ту голготу и сачувамо од заборава велико страдање Срба. Чему се надати ичему или ничему? Какви будемо тако ће нам бити.
Живети борити се као и сви остали живети и чекати време на враћање отетог.
АКО ТЕ НЕ ВРАТИМ ЈА
ВРАТИЋЕ ТЕ МОЈА ДЈЕЦА!
Зоран Вукас
04.08.2018