"За часног човека
и озбиљног мушкарца,
отаџбина је скупа обавеза
и у рату и у миру, увек"
Тако је столеће раније говорио чувени војвода Петар Бојовић, један од славних србских војсковођа који нас је својим делима задужио на вечно помињање његовог имена и да му и наши потомци пале свећу. Зашто?
Па зато што да Србија крајем 19. и почетком 20. века није имала тако успешан командни кадар у војсци (Војвода Бојовић није био једини срећом...) и даље би били турска, аустроугарска или бугарска провинција... Овако су они својим брилијантном стратегијом и херојским пожртвовањем четири царства разбили у парампарчад, четири војске су поцепали на хиљаде делова...
Да кренемо редом. После Другог србског устанка 1815-1830 тадашња Србија (Шумадија и Неготинска Крајина) је добила од турског Султана хатишериф, што је значило признавање широке аутономије и наследне кнежевине. Касније у србско-турском рату 1877-1878 Србија је ослободила и нишки, пиротски, лесковачки, врањански, топлички крај... А онда и на Берлинском конгресу јула 1878. године поред Краљевине Црне Горе, и Србија добија међународно признање са домаћим аутохтоним династијама. Тиме је настављена србска национална револуција. Док је Аустроугарска окупирала Босну и Херцеговину.
Почетком 20. века Србија је успешно пребродила Анексиону кризу 1908. године и њена привреда је вртоглаво напредовала. У рану јесен 1912. године отпочиње Први балкански рат, тако што су балканске државе: Грчка, Србија, Црна Гора и Бугарска ослободиле своје територије од Турака после више векова. Србски официри и генерали које је предводио војвода Радомир Путник су маестрално командовали јединицама које су ослободили Стару Србију тачније Рашку област, Вардарску Македонију и Косово и Метохију... спојивши се са Црном Гором. А већ у лето 1913. године србска војска је на Брегалници заштитила у Другом балканском рату Вардарску Македонију тј. Јужну Србију од Бугара.
Наредно лето 1914. године отпочиње Први светски рат где се опет наш командни кадар истакао у борбама на Церу, Мачковом Камену, Гучеву, долини Колубаре и Сувобору... планини Чемерну, Мојковачким вратима, па онда касније и Горничеву, Кајмакчалану, Добром Пољу... а непријатељ је бежао главом без обзира јер су против себе имали Србе - јунаке из бајке.
Данас ово делује нестварно, али наши прадедови су заиста били ратници без мане и страха. Као што је Карађорђе почетком 19. века побеђивао бројније и јаче турске снаге, тако су и тада пре више од једног века Живојин Мишић, Петар Бојовић и Павле Јуришић Штурм побеђивали бројни је и јаче Аустроугаре, Турке, Бугаре и Немце.
О томе се до пре неколико година мало и знало јер оно што су генерације у школама училе после Дугог светског рата за те славне србске победе било је више него поражавајуће. Слабо је и књига било написано о том времену и јунаштву. Тек почетком 21. века почело је да се више прича, пева, спомиње...
* * *
Иако је данашњи дан Св. Јован Крститељ освануо прилично суморно суснежица је провејавала Београд, нама то није била препрека да не дођемо до Новог гробља на Звездари и да славним војводама и генералу положимо венац на гроб и упалимо свеће. Реално, то је било најмање што смо ми као удружење могли да учинимо.
Цвеће смо купили у оближњој цвећари, а наш скуп је заказан за петнаест минута до једанаест сати. Милан и Валентина су дошли читав сат раније, а ми стигосмо на време. Поред нас био је ту заставник Свето и Трајче. Разменисмо поклоне, ја Валентини календар, а она мени малу шајкачу.
Државна церемонија је предвидела прво да се иде на гроб Живојина Мишића, сељачког сина из Струганика, који је светску славу стекао у Колубарској бици 1914. године, и касније на пробоју Солунског фронта 1918. године. Поред представника Војске Србије и државне управе било је ту и удружења која негују сећање на ослободилачке ратове. Међу њима и наших пет чланова. Нашу делегацију је предводила Валентина Ђорђевић, девојчица која нас је све одушевила на четвртом Колубарском маршу. Успели смо ту да начинимо и једну слику код Мишићева гроба.
После смо отишли на гроб војводе Петра Бојовића, такође сељачког сина из сјеничког краја, који је успешно командовао ослобађањем Старе Србије у Кумановској и Битољској бици 1912. године, али и на Брегалници 1913. године.
У Првом светском рату је био и рањен, а једно време и начелник Врховне команде Војске Краљевине Србије. Успешним комадновањем Прве србске армије пробио је Солунски фронт код Доброг Поља и ослободио домовину. Дочекао је и дубоку старост. Након ослобађања Београда у Другом светском рату припадници ОЗНЕ су га крвнички претукли од чијих последица је умро, сахрањен без икаквих почасти, а његова породица је прогањана.
И ту смо положили венац, док је снег падао, Валентина, Трајче, Свето и ја смо у делегацији положили венац бесмртном војводи Бојовићу.
Протокол је предвидео да се и код генерала Павла Јуришића положи венац, лужичког Србина који је дошао да помогне отаџбини. Учествовао је у србско-турском рату где је био командант једног батаљона... Напредовао је брзо, те као командант Дринске дивизије разбија центар турскигх снага на Куманову 1912. године, а после и код Прилепа. Тако је добио чин генерала и пребачен за команданта Дунавске дивизије, па је та својом јединицом учествовао у тешким борбама на Остроговским планинама.
У Првом светском рату Врховна команда му даје дужност команданта Треће србске армије коју је он предводио. Помагао је на Церу и Колубари Другој односно Првој армији... а ослободио је Београд 1914. године након тринаестодневне окупације. После Боја на Кајмакчалану 1916. године Врховна команда га шаље у Русију да смири немеире у Добровољачком корпусу. При повратку у Солун ишао је преко Јапана и тамо одликован од цара.
И на овом месту смо положили венац у идентичном саставу. Након протокола предлажем Урошу, човеку из организације да се направи групна фотографија, што је он прихватио, а камере домаћих медија су усликале наш познати транспаретн: ВАША ДЕЛА СУ БЕСМРТНА са ликовима славних војвода: Јанко Вукотић, Петар Бојовић, Живојин Мишић, Радомир Путник и Степа Степановић...
Напослетку смо проговорили још пар речи за будуће акције и разиђосмо се свак на своју страну. Ово сигурно није била дангуба јер ако је много за три великана одвојити 40 минута годишње онда свакако је њихов труд и жртва био узалудан.
ВЕЧНА ВАМ СЛАВА И ХВАЛА!
Милан Чучковић
20.01.2019.