Извештај са Новог гробља 20.01.2019 - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика посета
од 12.11.2015

Данас: 1.085
Јуче: 1.806
Недељно: 5.873
Месечно: 25.921
Годишње: 114.655
Укупно: 648.870

Највише посета
25.8.2018 2808























































Акције у мају

Извештај са трећег Чегарског марша 26.05.2019

Извјештај из Земуна 11.05.2019

Најава: Академија "Црвена линија" биће у Београду 08.06.2019

Извјештај са 24. парастоса за Бљесак 01.05.2019

Извештај са другог Чегарског марша 27. маја 2018

Извештај са Сокоца 20.05.2018

Извештај из Дома Војске Србије 15.05.2018

Извештај из Ниша 07.05.2018

Извештај са парастоса за жртве Бљеска 1. маја 2018

Извештај са Чегарског марша 28. мај 2017

Медијска гостовања у Нишу 24. и 25. маја 2017

Извештај са Новог гробља 17.5.2017

Београдска пројекција филма "Ви идите, ја нећу" 15.5.2017

Извештај из Метохије 13. и 14. мај 2017

Извештај из Ниша 10.5.2017

Извештај са парастоса жртвама "Бљеска" у Београду 1.5.2017

Извештај из Вишеграда 22.5.2016



20. јануар 2019.


Извештај са Новог гробља 20.01.2019


"За часног човека
и озбиљног мушкарца,
отаџбина је скупа обавеза
и у рату и у миру, увек"

 

Тако је столеће раније говорио чувени војвода Петар Бојовић, један од славних србских војсковођа који нас је својим делима задужио на вечно помињање његовог имена и да му и наши потомци пале свећу. Зашто?

Па зато што да Србија крајем 19. и почетком 20. века није имала тако успешан командни кадар у војсци (Војвода Бојовић није био једини срећом...) и даље би били турска, аустроугарска или бугарска провинција... Овако су они својим брилијантном стратегијом и херојским пожртвовањем четири царства разбили у парампарчад, четири војске су поцепали на хиљаде делова...

Да кренемо редом. После Другог србског устанка 1815-1830 тадашња Србија (Шумадија и Неготинска Крајина) је добила од турског Султана хатишериф, што је значило признавање широке аутономије и наследне кнежевине. Касније у србско-турском рату 1877-1878 Србија је ослободила и нишки, пиротски, лесковачки, врањански, топлички крај... А онда и на Берлинском конгресу јула 1878. године поред Краљевине Црне Горе, и Србија добија међународно признање са домаћим аутохтоним династијама. Тиме је настављена србска национална револуција. Док је Аустроугарска окупирала Босну и Херцеговину.

Почетком 20. века Србија је успешно пребродила Анексиону кризу 1908. године и њена привреда је вртоглаво напредовала. У рану јесен 1912. године отпочиње Први балкански рат, тако што су балканске државе: Грчка, Србија, Црна Гора и Бугарска ослободиле своје територије од Турака после више векова. Србски официри и генерали које је предводио војвода Радомир Путник су маестрално командовали јединицама које су ослободили Стару Србију тачније Рашку област, Вардарску Македонију и Косово и Метохију... спојивши се са Црном Гором. А већ у лето 1913. године србска војска је на Брегалници заштитила у Другом балканском рату Вардарску Македонију тј. Јужну Србију од Бугара.

Наредно лето 1914. године отпочиње Први светски рат где се опет наш командни кадар истакао у борбама на Церу, Мачковом Камену, Гучеву, долини Колубаре и Сувобору... планини Чемерну, Мојковачким вратима, па онда касније и Горничеву, Кајмакчалану, Добром Пољу... а непријатељ је бежао главом без обзира јер су против себе имали Србе - јунаке из бајке.

Данас ово делује нестварно, али наши прадедови су заиста били ратници без мане и страха. Као што је Карађорђе почетком 19. века побеђивао бројније и јаче турске снаге, тако су и тада пре више од једног века Живојин Мишић, Петар Бојовић и Павле Јуришић Штурм побеђивали бројни је и јаче Аустроугаре, Турке, Бугаре и Немце.

О томе се до пре неколико година мало и знало јер оно што су генерације у школама училе после Дугог светског рата за те славне србске победе било је више него поражавајуће. Слабо је и књига било написано о том времену и јунаштву. Тек почетком 21. века почело је да се више прича, пева, спомиње...

 

*     *     *

Иако је данашњи дан Св. Јован Крститељ освануо прилично суморно суснежица је провејавала Београд, нама то није била препрека да не дођемо до Новог гробља на Звездари и да славним војводама и генералу положимо венац на гроб и упалимо свеће. Реално, то је било најмање што смо ми као удружење могли да учинимо.

Цвеће смо купили у оближњој цвећари, а наш скуп је заказан за петнаест минута до једанаест сати. Милан и Валентина су дошли читав сат раније, а ми стигосмо на време. Поред нас био је ту заставник Свето и Трајче. Разменисмо поклоне, ја Валентини календар, а она мени малу шајкачу.

Државна церемонија је предвидела прво да се иде на гроб Живојина Мишића, сељачког сина из Струганика, који је светску славу стекао у Колубарској бици 1914. године, и касније на пробоју Солунског фронта 1918. године. Поред представника Војске Србије и државне управе било је ту и удружења која негују сећање на ослободилачке ратове. Међу њима и наших пет чланова. Нашу делегацију је предводила Валентина Ђорђевић, девојчица која нас је све одушевила на четвртом Колубарском маршу. Успели смо ту да начинимо и једну слику код Мишићева гроба.

После смо отишли на гроб војводе Петра Бојовића, такође сељачког сина из сјеничког краја, који је успешно командовао ослобађањем Старе Србије у Кумановској и Битољској бици 1912. године, али и на Брегалници 1913. године.

У Првом светском рату је био и рањен, а једно време и начелник Врховне команде Војске Краљевине Србије. Успешним комадновањем Прве србске армије пробио је Солунски фронт код Доброг Поља и ослободио домовину. Дочекао је и дубоку старост. Након ослобађања Београда у Другом светском рату припадници ОЗНЕ су га крвнички претукли од чијих последица је умро, сахрањен без икаквих почасти, а његова породица је прогањана.

И ту смо положили венац, док је снег падао, Валентина, Трајче, Свето и ја смо у делегацији положили венац бесмртном војводи Бојовићу.

Протокол је предвидео да се и код генерала Павла Јуришића положи венац, лужичког Србина који је дошао да помогне отаџбини. Учествовао је у србско-турском рату где је био командант једног батаљона... Напредовао је брзо, те као командант Дринске дивизије разбија центар турскигх снага на Куманову 1912. године, а после и код Прилепа. Тако је добио чин генерала и пребачен за команданта Дунавске дивизије, па је та својом јединицом учествовао у тешким борбама на Остроговским планинама.

У Првом светском рату Врховна команда му даје дужност команданта Треће србске армије коју је он предводио. Помагао је на Церу и Колубари Другој односно Првој армији... а ослободио је Београд 1914. године након тринаестодневне окупације. После Боја на Кајмакчалану 1916. године Врховна команда га шаље у Русију да смири немеире у Добровољачком корпусу. При повратку у Солун ишао је преко Јапана и тамо одликован од цара.

И на овом месту смо положили венац у идентичном саставу. Након протокола предлажем Урошу, човеку из организације да се направи групна фотографија, што је он прихватио, а камере домаћих медија су усликале наш познати транспаретн: ВАША ДЕЛА СУ БЕСМРТНА са ликовима славних војвода: Јанко Вукотић, Петар Бојовић, Живојин Мишић, Радомир Путник и Степа Степановић...

Напослетку смо проговорили још пар речи за будуће акције и разиђосмо се свак на своју страну. Ово сигурно није била дангуба јер ако је много за три великана одвојити 40 минута годишње онда свакако је њихов труд и жртва био узалудан.

 

 

ВЕЧНА ВАМ СЛАВА  И ХВАЛА!

 

 

Милан Чучковић
20.01.2019.




Посећено је: 862  пута
Број гласова: 35
Просек: 5,00
Оцените нам овај чланак:













ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Венци за србске војводе 20.01.2018



















Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена, Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре, кличе Србство, устани, Лазаре.

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те, васкрсло Косово најсветије поље Србиново!