Војвода Радомир Путник, спада у ред највећих војсковођа кога је ово наше поднебље имало икада. Он је творац многих ратних победа војске Краљевине Србије, крајем 19. и почетком 20. века, када су Срби водили ослободилачке ратове од аустро-угарских, турских, бугарских и немачких завојевача. Четири царевине је његова војска срушила.
Краљ Александар Обреновић га је пензионисао (?!) 1896. године, а онда краљ Петар I Карађорђевић га је 1904. реактивирао.
И данас на многим војним школама проучавају се његове генијалне стратегије када је поразио моћну војску Аустро-Угарске царевине августа 1914. подно Цера и после на Сувобору и Рајцу децембра 1914. у Колубарској бици. Након Кумановске битке октобра 1912. добио је титулу војводе. Маестрално је водио србску војску у Брегалничкој бици јула 1913. године, када је поразио бугарску војску. Није хтео да осваја Софију. Донео је слободу после више векова србском народу на Косову и Метохији, као и у Старој Србији 1912. године. Србски барјак се тако поново завиорио на Газиместану.
Ми таквог хероја имамо да је просто срамота што мало ко ове податке данас зна. Уместо да снимамо игране о документарне филмове о њему, наша држава баца паре на којекакав кичаст и блудан садржај трујући нам децу и омладину, а они остају слепи поред здравих очију. Штавише, 2% људи данас у Београду зна где је тачно гроб војводе Радомира Путника.
Јутрос, када се пробудих, погледах у календар... и схватим да је данас 100. годишњица смрти војводе Путника. Назовем Станка и још пар другара, а једно се Алимпије јавио да може доћи. Довољно, помислих. Јесте да немамо велики наш транспарент КОЛУБАРСКА БРИГАДА, али и ова Востани Сербије је довољна.
Свратих само пре гробља у цвећару поред да ми дају венац са ловорикама и црвено-плаво-белом траком, где потписах Србски Светионик, наше удружење. Пођем горе, јер ови моји пајтоси су малко и каснили. А тамо већ видех војни оркестар, са све униформама. Мало даље видим и почасну гарду Војске Србије... као и стотинак старијих људи, углавном чланова удружења која негују традицију ослободилачких ратова Србије 1912-1918. Препознах само Милену.
Долази прво Станко, а мало касније и Алимпије. Сви смо имали добре мајице и људи су нас баш загледали. Додуше, неки су нас и препознавали баш по мајицама. Чекало се на долазак државне свите, тачније актуелног министра за рад, борачка и социјална питања.
Почело је са свирањем химне "Боже правде", а онда мелодија почасног марша, када су и други људи добили прилику да положе венац на споменик војводи Путнику. Оно што је мени било јако чудно и помало дегутантно што није се нико нашао да позове некога историчара да каже пар речи о великом војводи.
Док је министар давао изјаве за ТВ, Станко мени рече да је ту пуковник Марковић, председник Савеза потомака из ослободилачких ратова, те мени сину идеја да га питам да нам након одласка оних који су ту дошли за сликање и плату, одржи историјски час о Путниковом лику и делу. Пуковнику то наравно би драго, тако да смо 15-ак минута нас двадесетак слушали Марковића.
Још једна добра ствар је била то што смо срели старијег сина Момчила Гаврића, Бранислава, који нам је доста ствари испричао, а ми смо га позвали да иде 20. августа са нама на Осми Церски марш, што је он прихватио са задовољством.
Разиђосмо се ми тако, а ја размишљам, како је све добро испало и то ненадано. Жал наравно остаје што нас није било неколико хиљада и што није у Сава Центру уприличена нека свечана академија.
Са чим ћемо пред Радомира?
Милан Чучковић
17.05.2017.