Данас многи Срби могу да уживају, једу, пију, певају, углавном проводе време са породицом, кумовима, рођацима, пријатељима... А мало коме је данас на памети шта се све дешавало пре тачно 102 године у Мојковцу. И зашто су данас слободни... Зашто носе лепа имена попут: Лазара, Милоша, Драгана, Милице, Иване, Радмиле, Станка, Миленка, Мирјане, Петра, Владимира, Биљане, Данице, Кристине и др. Зашто могу да причају на свом матерњем језику... зашто можемо да носимо црвено-плаво-беле тробојке и двоглавог белог орла... и певамо са поносом "Боже правде".

Одговоре на ова питања даћемо путем овог виртуелног времеплова вратимо у попришта Великог рата, тачније Косово и Метохију и Црну Гору.

Пећ, 3. децембар 1915.

Врховна команда Војске Краљевине Србије издаје наређење да се србска војска повуче преко Албаније до Јонског мора, одакле ће их савезнички бродови пребацити на Крф, Тунис, Корзику и др. Ово је учињено јер је Краљевина Србија у октобру 1915. године нападнута од Немачке, Аустро-Угарске на северу и западу, а од Бугарске на истоку.

Резултат тога је било одступање србске војске ка југу, једином могућем излазу, јер је капитулација категорички одбијена. Тако се све србске јединице упућују на Косово и Метохију, а онда је донета одлука и преласка преко албанских врлети и гудура по изуетно тешким условима (зима, хладноћа, снежне мећаве и сл.). Како су после тога француски генерали описивали, то је био историјски подухват незабележен у људској цивилизацији.

Албанска голгота 1915-1916
 

Поред војске, многи србски цивили су кренули пут Грчке, јер су били у страху од нових стравичних злочина и страдања које је су чинили аустро-угарски војници у лето и јесен 1914. године у Мачви и Подрињу, највише према цивилима.

Мојковац 6. јануара 1916.

После много спорадичних борби које су имале црногорске снаге са Аустроугарима крајем децембра и почетком јануара 1916. у Рашкој области изнад Мојковца долази до концентрације две војске. Са једне стране Аустроугарска војска која је бројила око 20.000 војника са пуно артиљеријских оруђа и топова, предвођена од генерала Вилхема фон Рајнера... а са друге стране сердар Јанко Вукотић, комадант црногорске Рашке војске са 6.500 бораца. Они су имали мало топова и мало тешког наоружања.

У депеши коју је послао ренгент Александар I Карађорђевић Врховној команди Војске Краљевине Црне Горе било је написано између осталог и ово:
- "Ако задржите непријатеља само два дана, ви сте се одужили Србству за вијек вијекова".

Сердар Јанко Вукотић није имао дилему. Био је спреман и да изгине заједно са својим војницима.

У зору Бадњег дана почиње одлучујући обарчун. Аустроугари иако су далеко бројнији постављају око својих ровова бодљикаве жице у три реда, за сваки случај. Затим креће силовит артиљеријски напад на црногорске положаје који је трајао сатима, која коси многе војнике Краљевине Црне Горе... хиљаде је мртвих. Креће и пешадија Бечког двора која заузима Бојну њиву и Улошевину, две стратешки веома значајне тачке Мојковачких врата. Њихов циљ је био освојити и трећу кључну тачку Развршће наредни дан, а тиме би несметано могли наставити до Албаније и задати смртни ударац србској војсци.

Сердар Јанко Вукотић увидевши да је ипак има мало војске и да неће наредни дан издржати притисак Аустроугара који су сада у психолошкој предности јер су две тачке већ заузели. Доноси луцидну одлуку, али у том моменту једино могућу - контранапад! Тако је својим војницима сердар изрекао своје чувене речи:

- "Ми морамо изгинути, знајте да је синоћ било наше задње Бадње Вече! Кад Мојковац буде пао, ни нас више неће бити, нека знају швапске трупе да нећемо одступити, јер је наша дужност света да их овдје дочекамо и да србску војску од покоља сачувамо!".

Мојковац 7. јануара 1916.

Те ноћи под окрљем магле легендарни Ускочки батаљон напада Аустријанце у селу Глиногама, а Колашински батаљон напада Бојну њиву. У снегом завејаним горама почиње нова љута борба, борба какву историја не памти - "прса у прса", уз грмљавину топова и звукове бајонета, снег постаје црвене боје...

Око подне, на Божић, после неколико неуспелих јуриша Ровачког батаљона (младићи 18-21 година), укључује се и Дробњачки батаљон. Дробњаци су улетали аустрограрима у ровове и бајонетима показали агресору да није добродошао, да неће проћи! Коте Бојна њива и Гола коса су враћене у црногорске руке, али није било готово, јер Аустроугари су увели своје последње резерве. Још два силовита напада на Бојну њиву су црногорци издржали у послеподневним сатима и тако је заправо Мојковачка битка добијена.

ДАВИД ЈЕ ПОБЕДИО ГОЛИЈАТА!

А ми... ми данас нисмо аустроугарска или немачка провинција због војевања славних предака. Касније, управо ту на Бојној њиви подигнут је споменик тачније једна стена са плочом, на којој пише "Ми смо пали да би Црна Гора и Србија живјеле".

Београд 7. јануар 2018.

Подне само што није... Долазим у цвећару прекопута Новог гробља да купим венац за данашњу акцију. Жене које ту раде годинама већ ме и познају. Како сам ја стигао доста раније, затражих чашу воде, а оне су поред чаше дале ми и столицу да седнем напољу испред радње. Прихватим ја то, јер је требало пола сата сачекати ове моје саборце. Временски услови пре личе да идемо на Чегарски марш, а не на Божићну захвалност сердару Јанку Вукотићу.

Гледам на зидану ограду, видим и сердаров споменик. Размишљам о свему, а највише о ономе горе написаном. Размишљам и о томе шта се дешава 380 км јужније, баш на Бојној њиви код Мојковца. Има ли кога од браће да походи тамо? Да запали свеће и да запева "Кад на Божић свиће зора, Србство брани Црна Гора". Да завијори онај наш транспарент Србска Спарта. Враћају се слике од пре две године, када сам са саборцима ишао доле на 100. годишњицу обележавања Мојковачке битке.

Прену ме телефон. Звони Небојша из удружења "Кајмакчалан", вели да су они већ стигли код споменика, како је и био договор. "Ето и мене", одговарам ја. Захвалим се цвећаркама на услузи па оде тамо у гробље. Упознах тројицу нових људи, два сениора и једног јуниора. А видим и двојицу нових момака. Питам их одакле они ту баш код сердара, јесу можда видели нашу најаву. Веле да јесу и додају да би рађе са нама, него са политичарима. Млади момци, а већ свесни где шта и како. Додуше, један од њих има славног претка, чукунђеда који је био барјактар баш у тој Мојковачкој бици пре 102 године.

Моји саборци каснише због градског превоза, па је то била прилика да се мало и раздиваним са учесницима данашње акције. Причали смо уствари и чиме се бавимо, где смо све били, и наравно где ћемо све ићи. Позвао сам их на прво велико путовање, а то је Терезин, крајем априла ове године. Дођоше већ и Алимпије и Каја, па смо чекали "главног" - Маркана, јер без њега бадава посао, бар тако Алимпије вели. Дође најпосле и Маркан са својим алатом.

Уместо Алимпија, ја речем пар речи о Мојковачкој бици, њеном значају и шта се после дешавало, уствари зашто смо дошли баш овај дан ту код сердаровог споменика. После смо положили венац, а онда усликали пар сличица са нашим заставама и транспарентом. Штавише, питам питали су нас колико коштају ти транспаренти, где могу да се купе, јер виде и они да су светски одрађени.

Били смо спремни да одемо мало и на пиће, али како је био празник, тако одосмо кућама, јер су сваког од нас чекали на породичном ручку.

"Мала" београдска акција, која је успешно одрађена. Ако већ нисмо могли отићи пут Мојковца и Бојне њиве, онда нам Ново гробље сигурно није далеко, па таман и што је Божић.

Милан Чучковић
07.01.2018.
 

п.с.
Прошле године у ово доба је било врашки хладно време и дувао ледени ветар, једна од најтежих акција на којима сам био.