Србски народ у Хрватској и Крајни последње деценије 20. века прошао је праву голготу. Прво су нас избацили из Устава крајем 1990. године, онда су почели да нас избацују из станова и кућа, па да нам те исте куће минирају, а у станове усељавају своје "поданике", оне који немају више од 8 разреда школе. Касније су почели да нам убијају рођаке, пријатеље, кумове, комшије... Почео је рат. А рат као и сваки рат доноси беду, неимаштину, сандуке и гробове... На крају све се заврши "Олујом" у августу 1995. године.
Од тада до прошле године крајишке жртве су добиле само један споменик, у београдском насељу Бусије (општина Земун). Један човек Бранко, новинар по струци, а пореклом и није из Крајине, већ се дружи са Крајишницима, па му паде напамет да направи један споменик на Фрушкој Гори, баш тамо где су разне "Олује", "Бљескови", "Медачки џепови", "Масленице", "Откоси"... довели на хиљаде, хиљаде Крајишника.
Читава идеја доби велики ветар у леђа када је Средњогорка Милена Чанковић, Личанка у Швајцарској одлучила да продају своје књиге "Дивани личких споменика" завешта за подизање тог споменика. Жена која има срце лава, па је кренула са родицом Радом у промоције те књиге. Тако се ми упознасмо са њоме на поклоничком путовању у Јадовно лета 2016. године. Годину дана само касније тј. 3. јуна 2017. године на Банстолу, код Сремских Карловаца открије се споменик кога назваше Крајишка суза. И ми смо били тамо у добром саставу: Ратко, Стане, Алимпије, Зоки, Чкаља и ја.
Поред тог споменика почео је да ниче храм Благе Марије, који је већ у изградњи и завршетак сиве градње се планира ове године. Фрескопис ће трајати још три до четири године најмање.
Позове нас Милена на један диван да се мало разговоримо и размотримо планове за даље акције, јер како она вели "не мере седити са миром". Седнемо ти ми лепо у ауто, па шта ако пада киша и време као да смо у Шведској, а не Србији и лепо дођем у ресторан Завичај.
Ето наше сестре Милене и Мићка. Они су били у хуманитарним акцијама па таман дошли на вечерицу. Ја сам већ дерао лимунаду.
Раздиванили се о нашим плановима, како, шта, где када... Позвао сам их да иду са нама на Кајмакчалан у септембру. Видим да се Милени иде више нег ишта. Лане није могла, али сада већ планира то.
Превалити толики пут да не доћи до Крајишке сузе био би грех. Не прекрстити се и не пољубити тај крст у спомен на све наше сународнике који пострадаше у Далмацији, Лици, Кордуну, Банији, Славонији и Барањи.
Миленин труд око споменика треба да буде путоказ и осветљење будућим нараштајима. Ионако не волимо сликати поред "познатих ликова", бесних кола и сл. Драже нам је доћи поред ове светиње, макар и у мраку и по блату него на црвеном тепиху поганог Холивуда!
Милан Чучковић
02.01.2018.