Не плачем само с болом свога срца
Рад` земље ове убоге и голе;
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца.

Овако је стихове низао Алекса Шантић, чувени херцеговачки песник који је стварао на прелому векова у земљи мученици Босни и Херцеговини, коју су напустили једни завојевачи - турски, а онда дошли други - аустроугарски. И једни и други су имали циљ затрти све србско на тој вишевековној земљи. Они први су исламизовали Србе, а ови други су их покатоличавали.

Тако су средином 20. века настајале нове нације по директивама Коминтерне, а спроводили су то Брозови следбеници..

Србски џелати: муслимански кољачи из Сребренице

У последњој деценији геноцидног 20. столећа исламизовани Срби - муслимани ударише на своје комшије православне Србе у читавој Босни и Херцеговини. С тим да су углавном имали помоћ од покатоличених Срба тј. Хрвата. Мада ни помоћ из арапског света није мањакало, напротив. Не само да су слали оружје већ су стизали и добровољци - муџахедини.

Тако је у периоду 1992-1995 трајао босанско-херцеговачки рат, где нема победника, сви су изгубили: своје најмилије, своје куће, свој завичај, најбоље године... Босански део Подриња односно: Сребреница, Братунац, Милићи, Скелани представљају најстрадалнији део на подручију читаве бивше Југославије.

За 38 ратних месеци, од маја 1992. до јула 1995. године муслиманске ратне јединице којима је командовао Насер Орић, убиле су најмање 3.500 Срба свих узраста, очишћено је најмање 100 насеља и уништено преко 5.500 србских кућа. Да нису у питању Срби као жртве ово би се оквалификовало као геноцид односно етничко чишћење у најмању руку.

Али пошто су Срби жртве, то се већ деценијама у западним медијима ни не спомиње. Толико је послато неистина, да је питање само како и када ће пући тај балон лажи. Муслимански злочинци нису имали милости ни према деци, ни старцима, већ су бестијално нападали желећи истребљење. О томе су чак и поједини сребренички муслимани сведочили после рата.

Иначе Тужилаштво и правосуђе Босне и Херцеговине већ годинама намерно врши опструкцију предмета где су Срби жртве и неће да поведе судске процесе који би заправо размотали клупко лажи, где би се видело ко је заправо почео рат и ко сноси одговорност за штету која је тим ратом несагледива. О опструкцијама и лицемерју Хашког трибунала, боље и да не говоримо.

*      *     *

Србски Светионик је и настао на идеји стварања културе сећања, односно посете значајним местима за србски народ, као и обележавање места страдања, јер само тако можемо новим нараштајима послати јасну поруку да се тако нешто не заборави, самим тиме и не понови.

У Братунцу на комеморацији смо први пут били пре две године. Добили смо позив од општинске организације Породица погинулих и несталих Републике Србске. Прошле године нисмо дошли јер је из Владе РС стигло обавештење да се дешавања са суботе померају на петак?!

Ове године је све остало за суботу, што је био нама сигнал да можемо доћи, а позив је званично упутила г-ђа Радојка Филиповић. Обавестих и мог другара односно пароха Сашу да ћемо доћи на комеморацију. Иначе већ неколко година ово је манифестација од републичког значаја за Србску.

Полазак из Београда је заказан за пола седам изјутра на Ивањдан. Тако да ја покупих Кају и Горана и преко Ваљева дођосмо до Осечине. Тамо се кратко заустависмо да посетимо споменик браћи Недић, јунацима из Првог србског устанка, који јуначки положише живот у Боју на Чокешини. Настављамо даље, свратисмо у још једно село у цркву, јер смо видели спомен-обележје из Првог светског рата.

У Босну пређосмо код Љубовије и уђосмо одмах у Братунац. Мала варош која одише чистоћом. Кренусмо одмах ка гробљу... где се код цркве Успења Пресвете Богородице упаркирасмо и купимо цвеће. Моји пајтоси у цркви налетеше на мога имењака који је био расположен да им прича приче о братуначкој цркви, али и самом Братунцу.

Одосмо до гробља, а тамо је већ било света, док је програм мало и каснио односно почео је у 11:10 сати. Свештеници СПЦ су служили парастос и молитвено сећање за оних 3.500 Срба који су од Орићевих ескадрона смрти били убијени углавном хладним оружјем. Након тога полагани су венци, прво државне делегације, а после и удружења. Међу њима и Србски Светионик.

Протоколом није предвиђено да народ, односно телевизије снимају наш транспарент ТРАЖЕ ДА ИХ ЗАБОРАВИМО, где су пописана сва већа стратишта Срба 1990-их... али одмах по завршетку ми смо то развлили, Каја и ја... и још сам позвао неколико дечака из локалног фудбалског клуба, па смо се и усликали заједно. У медијима нисам приметио да је неко пустио снимак тога, али су људи долазили и сликали тај транспарент.

Одлаизмо након тога у Дом културе, где је за 12 сати било предвиђено приказивање документарног филма "Сузе анђела", који је урађен у сарадњи РТРС и Републичког центра за истртаживање ратних злочина.

Пре него се приказао документарац, обратили су се начелник Општине Братунац, Председник и Премијер РС, и министар одбране Србије, пошто је ово дефинисано као догађај који заједнички обележавају Реп. Србска и Реп. Србија.

Занимљиво је да је ту био присутан и руски амбасадор у БиХ... док британски, немачки, и амерички амбасадори нису били, нашта је и сам Миле алудирао.

"Сузе анђела" је изузетно потресан филм, који говори о ужасима босанско-херцеговачког рата деведесетих година двадесетог века, где централни део приче заузима страдање и мучеништво дечака Слободана Стојановића који је у моменту убиства имао свега 12 година. Он је по напуштању родне куће и одласка код комшија јако патио за својим кучетом и једне ноћи се искрао и побегао на муслиманску страну где је заробљен.

Убијен је на најстрашнији начин хладним оружјем од Елфете Весели, Албанке у редовима 28. дивизије муслиманске Армије Босне и Херцеговине, на очиглед њених сабораца и комаданта Орића.

О самом злочину над Слободаном сведочио је један очевидац, муслимански војник пред судом, који је до детаља описао ликвидацију. Не верујем да је у сали ико остао равнодушан, већ да се сваком срце грчило стотину пута.

Поред тога, филм приказује и шта се дешавало након Слободановог убиства, у смислу како је то оставило трагичне последнице на његову мајку, која је изгубила душевни мир и постала неурачунљива особа, након што је екипа патолога са ВМА из Београда, коју предводи др Зоран Станковић показала остатке Слободанова леша.

Филм се не препоручује особама који су млађи од 18 година и осетљивим особама!

Након филма смо кратко прошетали братуначким улицама, где нас је отац Саша позвао на ручак у један ресторан. Заиста, домаћинство које ми доживљавамо у Босни и Херцеговини је изнад свих очекивања. И у Бијељини пре 4 месеца су нам указали велику част из удружења "Пријатељи Илијаша".

Тако да смо се ми одазвали позиву и тамо остварили контакте са неколико људи, са којима у будућности планирамо сарадњу, све са циљем да истина изађе на светло дана.

После тога запутисмо се у Сребреницу, где смо планирали посетити православну цркву, која нажалост није била откључана. А видели смо доста објеката где се виде трагови рата. Време као да је 25 година стало.

У сребреничком Дому културе дођосмо, јер смо од оца Саше добили позив за промоцију књиге, не знајући о коме се заправо ради. Тачније, била је то промоција књиге "Република Српска у одбрамбено-отаџбинском рату", коју потписује неколико аутора, а један од њих је Предраг Лозо. Он је уједно био и уредник те вечери скупа са својим сарадницима где су приказали монографију једног ентитета БиХ.

Нама је то било непланирано, али ето допало нам се тако да смо морали да наставимо ка кући, јер је већ и мрак почео падати. Кратко смо се задржали у Кравици, где смо и поред кише се зауставили поред Спомен-крста и целивали га.

Код Зворника пређосмо административни прелаз, а онда лагано ка Шабцу. Имали смо једну добру паузу у Богатићу где смо се мало бањали и пријало нам је због кичме и врата. У престолницу стигосмо иза поноћи.

Све у свему једна одлична акција, где смо доста тога видели и научили, проширили сарадњу са постојећим сараднцима, али добили смо и нове. О томе ће се тек чути.

Милан Чучковић
08.07.2018.