- "На муци се познају јунаци, а на киши лењивци!".
Милунка Савић, наредник у Другом пешадијском пуку "Књаз Михаило", Моравске дивизије, Војске Краљевине Србије, спада у ред највећих јунака не само србског народа, већ и овог поднебља где битишемо већ вековима. Са својих пуних 20 лета, она је 3. октобра 1912. године, када су засвирале трубе мобилизације због Првог балканског рата, уместо свог брата, за кога је сматрала да је нејак, пошла је из родног села Копривница, код Јошаничке Бање, на зборно место пука, прерушена у мушкарца. Задужила је униформу и оружје представљајући се као - Милун Савић.
Прошла је све редом са својим пуком (Брегалничка, Колубарска битка, Албанска Голгота, Крф, Солунски фронт, ослобађање домовине итд) који је једини у ослободилачким ратовима с почетка 20. века добио титулу - Гвоздени пук. Била је неустрашива и јака, пред којом су и краљеви и генерали салутирали у ставу мирно. А легенда каже да је на Солунском фронту заробила чак 23 бугарска војника. Добијала је највиша одликовања не само од Србске Врховне команде, већ и Француске државе.
После Првог светског рата, доживела је судбину као и већина њених сабораца... игнорисање и гурање у страну. Памти се да је радила као спремачица у једној банци. У Другом светском рату је радила као болничарка у Београду. Тек после 1946. добила је борачку пензију. Иронија судбине је таква да су (данашњи) Срби готово заборавили на њу. До њене родне куће нема ни путоказа, а камоли асфалтираног пута, веровали ви мени или не...
Тек прошле године од Центра за културу Рашке, покренута је једна манифестација која је названа "Дани Милунке Савић", која је трајала три дана, где се покушало оживети у родном крају сећање на најславнију хероину коју је ова земља имала икада. Ове године слична ситуација. Први петак, субота и недеља октобра месеца 2017. резервисани су за ту манифестацију. Ми смо добили позив од Дејана Котурановића, директора Туристичко-спортске организације Рашке.
Као поштоваци славних предака, јунака који су нам бранили државу и род од разних војски и пробисвета одлуичили смо се да идемо у Јошаничку Бању, без обзира што су најављивали лоше време, односно кишу... јер као што рекох у извештају са осмог Церског марша, ми ниједан марш нисмо одгодили ради кише. Па тако и одлазак на друге Дане Милунке Савић, одлучили смо се ићи из поштовања према србској Јованки Орлеанки.
Из Београда, са Аде Циганлије кренули смо аутом нас четворица: Лука Гвоздени, Мићан, Трајче и ја. Остали чланови Србског Светионика су били спречени, неко послом, а неко новцем. Како и јесте био договор, нађосмо се ми око 6 сати изјутра на догвореном месту. Понете су и заставе и барјаци. Очекивао сам да ћу се са Мићаном заменити на волану, макар у Љигу, али се он нешто устртао да вози "туђи ауто", па сам морао да возим до краја уз Лукину навигацију. Иначе, сви моји сапутници од јуче су мање или више дремали у ауту... просто време је више било некако за спавање него за вожњу, али баш зато ценим и поштујем момке који су ишли.
Лука нам је правио и атмосферу, причајући неке догодовштине са својим комшијама што је имао ранијих година... дуговањима и утеривачима дугова, па смо ето на оној киши се мало и смејали.
Стигосмо тако у Ушће, место после Краљева неких 30-ак километара... Мени су већ опасно почела да крче црева, али и њима, па смо сели у "Долину Ибра". Тамо поручисмо овал роштиља и нешто слате, са сомунима. Зашто? Па зато што још док сам био клинац у завичају, слушао сам једну старину од стотину љета, који је био неки ратни командант из "оног рата", који је диванио овако: "Ако хоћеш сине, да ти радници или војници добро ударају, мораш их добро нахранити". Тако сам и ја сада, знајући да нас чека пешачење уз велики успон, по киши, одлучио да то буде пре марширања, а не после, како је Лука алудирао. Ишло се у непознати крај, па да се не брукамо пред људима као неки килавци.
Телефоном сам се чуо са Дејаном, не би ли нашли тачно место окупљања... како је он објаснио, то је било пред пута, неки паркинг, где нема ни путоказа, ни табле, нема ничега. Само планине сиве! Нађосмо то без проблема, а ту нас је чекао један комби од Војске Србије и још један цивилни. Војска је ту дошла службено, а остали из убеђења. Тако се ја поздравим са њима, док клапци остадоше у колима. Дејан је већ био горе са екипом за дочек, а ми остали доле. Било је чак неке приче да три комбија превезу до горе, до родне куће Милунке Савић... на шта сам се само насмејао и рекао да ја први, а ни моји саборци нећемо ићи комбијем па таман била и поплава, већ да смо дошли да пешачимо. То са радости прихвати једна старија жена (вероватно планинарка) и још пар њих. Направљена је тако мала колона неких 18-20 учесника марша Стазом Милунке Савић. Било је са нама и два дечака, узраста 8-10 година, што је свакако за похвалу.
Ми смо као што је и договорено раније развили наше три главне заставе: Србског Светионика, велику црвено-плаво-белу тробојку и заставу Гвозденог пука, јер и сама Милунка је била припадник те најславније јединице србске војске икада. Чували смо ону са њеним ликом у торби, као изненађење. Лука Гвоздени је био са момцима на челу шибајући добар темпо, па сам морао мало и да их успоравам. Уз пут сам мало диванио са осталим учесницима, који су нас запиткивали доста о нашем удружењу. Имамо чиме да се похвалимо... зар не?
Тако смо после пар кривина и више од три километра великог успона стигли близу Милункине куће. Тада вадимо и заставу са њеним ликом. Људи су се фрапирали и одушевили. Стављена је застава на чело колоне, а барјаци су ишли иза нас. Уз кућу су већ чекали фоторепортери и сниматељи, па смо ми некако изгледали као Милункини саборци на Солунском фронту: "Беж'те живи, враћају се мртви!". Киша нас је пробила до голе коже, али не мари...
Тамо нас је дочекао домаћин, па смо скупа са осталим присутнима чули пригодан програм. Рецитоване су песме, и њени потомци су казивали сећања на своју баку Милунку. После тога, домаћин је почастио послужење. А направљена је и једна групна фотографија баш ту поред њене куће. Нажалост кућа је празна, пројекти тек треба да се пишу и да се уреди све како Милунка заслужује.
Вратисмо се назад полако војним комбијем, јер киша је само појачавала своје дејство. А нас је чекао још пут 250 км назад до Београда. Поздрависмо са домаћинима и пакерај ствари.
Наравно, то није било све у Јошаничкој Бањи, већ смо отишли до вароши, где јој је 1995. подигнут споменик. Тамо смо положили цвеће испред удружења Србски Светионик.
Седнемо мало и у неки кафић да се зеру окрепимо и згрејемо. Цене су невероватно јефтнијије него у престолници, чак три пута.
Крећемо пут Београда, али се стаје у манастир Жича, стар осам столећа. Светилиште коју су зидали владари из светородне династије Немањића. Седам србских краљева је ту крунисано. Више пута је рушена од разних окупатора: Турака, Бугара, Немаца... али је и обнављана. Било нам је задовољство да дођемо на такво једно свето место.
Настављамо за Београд, где нас је код Лазаревца само гужва тј. стајање неко укочило, па смо се довијали неким споредним путем. Углавном, стигосмо сигурно и без проблема, иако је било шале на тему како нам председник има способност расуте пажње, да вози и спава... Бајка, зар не?
У сваком случају, нас ни лоше време није омело у овој акцији...
Са чим ћете пред Милунку?
Милан Чучковић
8.10.2017.
Други дaн мaнифeстaциje "Дaни Милункe Сaвић". Нa чeлу колонe прeдстaвници,, Србског свeтионикa" из Бeогрaдa, и чeтa мaлa, aли одaбрaнa. Ходajући по нeпрeкидноj киши, у доброj обући и jaкнaмa, ту крaтку трaсу до роднe кућe Милункe Сaвић, рaзмишљaли смо.... кaко je било нaшим борцимa прeко Aлбaниje...
Крaj Милункинe кућe у Копривници, уживaњe у стиховимa о хeроини, зaхвaљуjући нaдaхнутим глумцимa, Бошку Пулeтићу и Лeпомиру Ивковићу. Кишa je бaш тaдa пљуштaлa...Дa ли нaм Милункa нeшто поручуje?
Дивнa сликa, члaн Србског свeтионикa. Момци су увeличaли скуп,хвaлa им. Инaчe су оргaнизaтори Колубaрског мaршa, учeствуjу нa Цeрском. Поштовaоци и чувaри нaшe слaвнe прошлости, коjу смо нeпрaвeдно зaнeмaривaли, прeскaкaли. Србиja je у том Вeликом рaту билa свeтионик слободe, a свaки њeн воjник, хeроj.
Лично откровeњe дaнa... Мaрa Сaвић-Николић, унукa Милункиног брaтa Милaнa. Профeсоркa физикe, мeдицинскe школe у Чaчку, сaдa у пeнзиjи. Ходaњe сa њом до Копривницe je било прaво зaдовољство. Рођeнa je бaш у тоj кући 1952. зaпaмтилa бaбу Милунку, jeр je бaкa долaзилa у своjу кућу чeсто. Мaрa je основну школу зaвршилa у Ковaчимa. Кaко кaжe унукa,Милункa ниje билa, никaд тужнa, никaд дeпрeсивнa, вeчито пунa eнeргиje и животa. Свaком помоглa колико je моглa, мaкaр сaвeтом.
Самоковка Обреновић
8.10.2017.