На граници између Краљевине Србије и Османлијске царевине почетком 20. века у малом селу Корпивница, код Јошаничке Бање, у Старом Расу живела је једна стасита девојка која је била изузетно вредна и спретна. Чак и многи момци из њеног краја су били постиђени када виде како она баца камен или преломи дрво...
Бурни догађаји који су задестили нашу отаџбину у то време изнедрили су много хероја... а међу њима се свакако издваја једна жена са срцем лава и оком сокола - Милунка Савић.
Потекла је из сиромашне породице где је било више вере у Бога, него хлеба на столу. Борили су се наши преци да преживе у кршу какав је старорашко село Копривница.
Засвираше ратне трубе 3. октобра 1912. године које су позивале на узбуну, односно на мобилизацију у читавој Краљевини Србији, јер је србска Влада одлучила да заједно са осталим балканским хришћанским земљама: Бугарском, Грчком и Црном Гором ослободи своје територије које су вековима биле запоседнуте од турских завојевача.
Уместо свог брата за кога је сматрала да је нејак и недорастао за рат, Милунка Савић се јавља на зборно место прерушена у мушкарца, јер је веровала да јој неће дати да иде у рат. Задужила је пушку и заједно са својим Другим пешадијским пуком "Књаз Михаило" из Топлице кренула је у рат.
Прве борбе су их задесиле код Куманова на брду Зебрњак, где су се судариле војске Срба и Турака први пут у 20. столећу, а Србљи под командом Радомира Путника извојеваше уз мало среће велику победу. Ово је дало велики морал и елан Србима који су брзо ослободили све територије до Битоља... а онда још Газиместан и Пећ и Призрен.
Милункин Топлички пук је у Брегалничкој бици јула 1913. године са Бугарима за одбрану Вардарске Македоније однео превагу и тако понео титули Гвоздени пук што је било јединствено у србској војсци.
И касније у Церској бици августа 1914. године, па и Колубарској бици децембра 1914. године, где се Милунка добро показала као неустрашива и прецизна... Гвоздени пук је добосио Србима превагу за победу и поред бројчане и техничке премоћи непријатеља.
Приликом повлачења србске војске преко Албаније 1915/1916... војници Гвозденог пука су држали одступницу према Бугарима који су изненада ушли у Први светски рат на страни Централних сила... Они су задњи напустили отаџбину, а Милунка је тада и рањена.
Као и многи србски војници тако су и њени Топличани се опорављали на Крфу и Африци, а касније у јесен 1916. године пребачени на Солунски фронт... Легенда каже да је Милунка на Кајмачалану заробила једне ноћи 23 бугарска војника... Две године касније учествовала је у борбама на јуриш које су септембра 1918. године довели до пробијања Солунског фронта и каснијег брзог ослобађања наше отаџбине.
Након стварања прве јужнославенске државе: Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца... многи јунаци из Великог рата су гурнути у страну, одбачени од друштва. Слично је задесило и нашу Милунку Савић. Иако је живела у тешким условима њој елана није фалило. Поред своје ћерке на животни пут је извела још десетине деце из свог завичаја. У Београду је радила као спремачица једне банке, веровали или не.
Током Другог светског рата иако је већ била старија жена, није радила као болничарка у нацистичком логору Бањица у Београду, како се тврди јер то није волела, већ је радила као чистачица. А након рата живела је у једној руинираној кући на Вождовцу. Тек пред крај њеног живота, општинске власти су јој доделиле стан.
Иза ње није остало ништа, само часно име и сећање на једну жену какво ово поднебље није имало никада. Многе војске које су имале стотине хиљада ратника не могу да се подиче са херојем каква је била Милунка Савић.
* * *
Данас је њено име познато једном мањем делу србске јавности. Знају данашњи Срби да је "она била славна и нешто значајна"... Али да вам наведу нешто више историјски података, јако тешко...
Тешко да ће знати и они ученици који имају четворке и петице из историје, а камоли остала деца. Старији у својим читанкама из историје нису ни учили о њој. Државне институције ка њеној кући немају ни путоказа...
Као што се види, ситуација је више него поражавајућа, да не кажем срамотна и за државу и за народ.
У њеном родном крају је пре три године зачета манифестација ДАНИ МИЛУНКЕ САВИЋ, покушај ентузијаста туристичких радника да промовишу најславнију хероину србског народа.
Ми смо били већ прошле године, иако су временске прилике биле врло незгодне и тешке... али дошли смо и ове године. Не само из Београда, већ и из Ниша.
Планирали смо суботу, јер се тада одржавао марш Стазама Милунке Савић.
Почетак је био заказан за 10 сати, тако да смо ми баш поранили из Београда. Имали смо једну паузу у Ушћу, где смо се окрепили. Нешто пре почетка дошли смо, а тамо се већ скупило људи, и мени зачуђујуће доста деце школског узраста. Било је наравно и старијих. А наша делегација Србског Светионика је положила венац на њен споменик у центру Јошаничке Бање и одала пошту.
Имали смо ту и једну групну фотографију, па је то била прилика да развучемо наш добро познати транспарент КОЛУБАРСКА БРИГАДА, који смо поред Рајца и Сувобора носили широм Балкана, али и у далекој Чешкој смо га завиорили.
Након тога је формирана колона од око 60 учесника, од чега је половина била деце млађе од 15 година. Тиме је бар за мене ово био један од најуспешнијих маршева управо због тог процента младих снага.
Уз пут до скретања за Копривницу ми смо ишли лагано из пратњу локалног СУП-а, јер је скуп био пријављен властима. Тамо код скретања, код балвана је била мала пауза... прилика да се попије и воде и попричамо. Неки пензионери који су ту стигли раније већ су се запутили горе до куће... Крећемо и ми после петнаестак минута.
Опет није било журбе, а нас пар је носило наше заставе и лагано горе по путу. За нешто мање од сат времена стигосмо до циља. Тамо су нас већ чекали домаћини, односно организатори. Када су се сви прикупили могао је да почне програм посвећен нашој хероини.
Планирано је да се обрате организатори, што и јесте учињено, затим је драмска глумица и првакиња Народног позоришта у Београду Ивана Жигон казивала песме о србском јунаштву и песма са Газиместана...
Затим смо чули стихове и приче о страшној Бици на Чемерну новембра 1915. године коју је у својој књизи описао Живојин Стефановић...
Непранирано је на сцену ступила Ана Читлучанин, обучена у одоре војника из Великог рата која је оживела Милунку Савић, баш оним речима и цитатима како је говорила пре месец дана на Кајмакчалану када смо били на обележавању Стогодишњице пробоја Солунског фрота. Њој су чак тражили и број телефона, јер су препознали драмско умеће.
Неким чудом је и председник Србског Светионика добио пар речи да каже испред удуружња, али и као неко ко је превалио преко 30 маршева преко леђа, а пре њега херцеговачки песник Горан Лучић.
Пригодан програм је свакако био одлично одрађен... и треба тим путем наставити даље. После тога обезбеђено је послужење и сликање са заставом наше хероине.
Спустисмо се полако доле до балвана и онда бусом до Јошаничке Бање. Ту смо са нашим другарима Кајмакчаланцима сели у један кафић и попили једно пиће... а онда кренули пут Београда. Имали смо само краће задржавање у манастиру Жича, који се ускоро затварао.
У касне сате стигосмо кућама, али вредело је... Не само због Милунке Савић и њеног лика и дела, већ и што смо видели нашу Мерлинку из Ниша, као и наше другаре са Косова и Метохије, Ружица и Милутин, Драган из Чачка... Даће Бог да се ускро сретнемо на неком дружењу код председника.
п.с. Следећа акција је поход на Куманово у недељу 21. октобра!
Написао: Милан Чучковић