У Београду живим већ преко 30 година. Људи из мог краја су углавом одлазили у Нови Сад, мањи град, а ближе завичају... Ипак, кад год сам сретао земљаке мени је било срце веће од планине.

Пре три године на наш Сабор поетских витезова пријави се дичачина Стефан Максимовић. Дошао је ту на препоруку Немање Зивлака. Одлуком жирија и он је био тада један од награђених. Ако се добро сећам добио је сребрну медаљу у конкуренцији породичних песама. Тако је почело и наше дружење, заправо дописивање, јер он још гули 'лебац у печалби, али има намеру овде да се врати.

Иако годинама млађи, оно што је мене одушевило јесте његова национална и духовна усмереност. Поезија, више мање, сви је пишу, али сем добро одрађене риме, његова је имала фантастичне поруке. Једноставно увек је продирала дубоко у дубину срца.

Недавно се он мени похвали да ће издати књигу, уствари збирку поезије. То ме одушевило из више разлога. Понудих му одмах и помоћ, ако шта треба да је до мене или ако се може у Београду, на располагању сам. После неког времена, вели Стефан да би било добро промовисати у престоници. Прво сам добро размислио где би тако нешто могло да се уради и падне ми на памет црква Светог Марка на Ташмајдану. Тако да сам се консултовао са братством, а онда упутих и званичну молбу оцу Бороти.

Како смо добили брзо благослов, тако сам морао још брже размишљати кога довести, јер тамо идемо први пут као организатори догађаја.

Кога првог, ако нећу Сташу. Не само ради пуког певања, већ из разлога што Сташа овакве ствари обожава, једини проблем је што је подалеко, али Стефан рече да ако ја гарантујем за њу, то неће бити проблем. Другар Мика ми препоручи Мићу односно Ивана Павловића, да уме са хармоником, што је вокалним извођачима свакако важно као подршка. 

После неких консултација и пробирања избор падне на Ненада да нам буде гуслар, јер како ће наше Сијело бити без гусала. Задњих година, нама увек се чују гусле на дешавањима из простог разлога што је и најмудрија србска глава говорио: "У којој кући се не чују гусле, тамо је мртва и кућа и људи".

За водитељку нисам бринуо, знао сам да се Дара вратила из далеке Канаде, једино ме плашило њено усклађивање породичних обавеза, што се на крају посрећило у последњим минутима. И Ана нам је кратко била на услузи као домаћица са погачом и сољу... увек се знао неки ред.

Сам догађај смо најавили за 25. октобар у 18 сати, заправо после бденија.

Субота осванула сунчана, мајчинско сунце греје, већ ми је некако подгрејавало осећање да ће добро бити.

Прво се нађох са Стефаном код мене у крају... код споменика Војводи Степи. Спустимо се до Ташмајдана, а тамо нађосмо врло брзо Дару и Сташу. Кратко пописмо пиће и утаначисмо све тачке нашег програма. Иначе, Дара нас је забављала са својим анегдотама из Беовоза и ципелама, док сам ја еволуцирао неке смехотресе са њене промоције у Светосавском храму пре седам година.

Одосмо ми фино већ у 17 сати пред улаз у Светомарковску цркву, те ја потражих црквењаке да нам откључају крипту. Већ долазе "из Борова моји, знаш ти добро који"... додуше било их је и из Бршадина. Они су износили ствари које ће нам бити неопходне, од пића, књига и остало. Цуре на пресвлачење, пошто је већ и Ана дошла. Тако доле сретох румску екипу, сурчинске саборце са Сабора, Васојевиће...итд.

Ја на вратима испред улаза дочекивао госте, јер сам схватио да на најавним плакатима нисмо написали крипта. Мали пропуст. Имали смо и разлога за нервирање, а то је рампа, па су нам помагали са свих страна. Када су се скупили у публици, ми смо нешто после 18:00 сати кренули са програмом.

Прво свештеник из Сланкамена Јовица држао кратку молитву, а онда је Дара пожеле добродошлицу и кратко испричала животопис Стефана, као и њихово упознавање на другом крају планете у Ванкуверу.

Прво Стефаново појављивање била је здравица, она права србска где се свако од нас може пронаћи. Потом је објашњено шта значи "Таин", наслов књиге - војнички хлеб који је прављен војницима Краљевине Србије у Првом светском рату, када су уз страдања библијских размера све издржали и три царства разбили у парампарчад.

Сташа излази на сцену и уз Иванову помоћ изводе "Востани Сербије! Востани царице!".

Прва Стефаова песма која је читана јесте "Тешко је бити Србин". Свакако да јесте, а не зна се где је теже, да ли у далеком свету или нама на Балкану. Свакако стихови за похвалу. Тако је и Ненад одгуслао Стефанову песму "Видовдане - србско богојавље". Наравно да се ми Срби равнамо не само по Божићу, Васкрсу, Савиндану, Ђурђевдану, Никољдану, већ и по Видовдану, као сећање на епски бој Кнеза Лазара са Турцима на Косову пољу 1389.

И моја маленкост је добила пар минута да се обрати присутнима, где сам кратко говорио о удружењу, а више о Стефану и његовом стваралаштву.

Онда смо имали једну тешку песму за прочитати. Дара је и сама рекла да је тешка и да не може да се чита одједном. Песма се зове "Писмо из Јасеновца". Није само Дара брисала сузе, већ и присутни у публици. Можда бих ову песму другачије доживео пре 10+ година, али сада када сам и сам родитељ, све бива теже.

Да би повратили атмосферу, Сташа са Иваном изводи "Ми смо деца неба", што је и била добра процена.

Стефан је прочитао и своју верзију песме "Кад се војска на Косово врати", а потом је Ненад поново гуслама дочарао стихове "Орао над Боровом".

Још на прво читање одушевиле су ме песме "Чувај сине Ћеле кулу" као и "Вапај из утробе". Међутим, једна ми је посебно била драга, а то је "Таван" о скривеној слици јунака из средине 20. столећа. 

Сташа је отпевала Стефанову омиљену песму "Тамо далеко". То јој није било тешко, јер код нас на дешавањима то је изводила бар 10 пута, ако не и више.

Шљива је омиљено србско воће, то бар знамо сви, а Стефан је управо плаво злато опевао и ставио у своју збирку.

На крају Сташа и Иван подижу атмосферу са "Хиљаду Видовдана", а Стефан је зачинио са песмом "Борово".

Позвах присутне на мали коктел и дружење.

*    *    *

Желео бих овим путем да се захвалим људима који су дошли, јер су одвојили своје време, а то је у данашње време највећи поклон што некоме можете дати. Такође, велика захвалности црквеним оцима односно братству Цркве Св. Марка на уступљеној крипти и опреми. Највише хвала Господу Богу који је удесио да све ово добије посебну боју и тон, да нам и срце и душа пева.

Волео бих да Стефан настави да пише, објављује збирке, јер евидентно је да има "штофа" за то, а промоције ће нам бити разлог окупљања и у већем броју. Јутро сам га питао, да ли је сабрао утиске, он вели да није... и не треба, нека му одзвања аплауз присутних на крају промоције.

Боже здравља и среће јуначке, ми ћемо наставити делати наше работе са овим промоцијама јер дефинитивно осветљавају путеве данашњице.

У Призрену сутра и довијека!

Написа: Чуле

Млади песник који је запловио Српством, а то је бесконачност...

Др Данило Васојевић

Благодарим др Данилу Н. Васојевићу на дару, збирци песама "Кошмари Кошара"

Гуслар срБски
Ненад М. Вукашиновић

Председник био на нивоу и без одуговлачења, јасно представио нас зашто смо ту. 

Дакле, ово је без преувеличавања једна од најбољих промоција са озбиљном причом и поруком.

Сташа Митић

Ево већ два дана сабирам утиске након промоције „Таина” која се одржала у храму Светог Марка на Ташмајдану у Београду. Немам речи којима бих могао описати овај мили ми догађај. Пре свега, сабрање на овако великом и светом месту, поред моштију Светог нам цара Душана, само по себи носи велику одговорност и привилегију. 

Захваљујући удружењу „Србски Светионик” и Милану Чучковићу, мом брату у Христу, одржала се једна веома лепа, културна и поучна, али и веома емотивна промоција малене збирке песама. Он је успео да се договори са старешином храма, свештеником Боротом, да добијемо простор, затим ми је препоручио дивног етнопојца и сестру у Христу Сташу Митић, која је сваку од четири песме извела тако да су сузе саме текле, а маестро Иван у позадини им је дао дубину и тон какав тера језу кроз кости. 

Имао сам жељу да нам овај догађај увећа и гуслар и ту је опет Милан узео ствар у своје руке и спојио ме са великим срБским гусларом, Ненадом Вукашиновићем, а Ненад је мојим двема песмама „Орао над Боровом” и „Видовдане србско богојавље” дао душу и живот; јер тек када их гусле опевају те песме можемо рећи да су испуниле свој задатак и оживеле. 

Све ово не би могло проћи без сјајног водитеља програма, а ту је главну улогу имала сестра Даринка Заставниковић која је, такође, имала учешће и у самој рецитацији. Дарија је рецитовала две песме „Писмо из Јасеновца” и „Вапај из утробе”, и оба ова њена извођења су натерали сузе на очи свим присутним па чак и њој самој.

Веома је тешко гледати некога ко рецитује и у исто време брише сузе, али истовремено не одступа ни секунде од текста него то доноси на сцену храбро и искрено. Управо то је урадила Дарија, посебно са песмом „Писмо из Јасеновца” којој је дала неку потпуно нову димензију и својом интерпретацијом нас, макар на неколико минута колико је трајало само извођење, вратила у доба Другог рата и злогласног логора. 

Још једном бих желео да се захвалим свима који су учествовали, без вас „Таин” не би добио крила која га сада красе и хвала дивној публици која је дала прилику, пре свега поезији, што је данас заиста тешко, а потом и „Таину” као и мени, аутору књиге. 

До неког следећег виђења, збогом. 

Хвала Господу на свему.

Стефан Максимовић

Успех сваког појединца из наше мале и скромне породице увек је био понос за све нас али смо посебно поносни на збирку песама Таин која је потекла из пера нашег Стефана! У свакој песми види се здрава нит која води ка Христу и Цркви; увијена у бесконачну љубав према српском народу, његовим страдањима, слави и великанима. Нема сумње да ће ови стихови бити распрострањени по целом свету јер ова књига већ краси многе полице библиотека а посебно оне у манастирима Дечани, Архангели код Призрена, Грачаница, Пећка Патријаршија а Боже здравља у блиској будућности Таин ће стићи у Јасеновац, Пакрац, Петроград и Москву!

Протојереј Јовица Гачић