Сеча кнезова представља погубљење дванаест србских харамбаша и народних првака у Београдском пашалуку, од стране турских дахија. Овај догађај је непосредно претходио и био повод за избијање Првог србског устанка средином фебруара 1804. године.
Турски султан Селим III је 1793-1794 дао Србима у Београдском пашалуку извесне повластице и протерао дахије које су се осилиле, а поставио Хаџи Мустафа-пашу који је убијен по повратку дахија децембра 1801. године.
Четворица дахија су се вратила и поделили Београдски пашалук на 4 интересне зоне и укинуле повластице Србима, сами убирали порезе и друге даџбине, судили су и пресуђивали по својој вољи... Терор и страховлада су се појачавали из дана у дан.
Србски народ је још почетком 1803. године одлучио да се мора дићи устанак, те су кренула договарања харамбаша. Једно писмо у коме се говори о том устанку крајем 1804. пало у турске руке и дошло до дахија, које су овим погубљивањем хтеле да застраше Србе и спрече устанак, али се десило супротно. Устанак је убрзано подигнут, уместо у лето, покренут је у зиму, на Сретење 1804. године.
Устаници превођени Карађорђем Петровићем су опстајали девет и по година, где су се успешно борили против јањичара, па чак и султанове гарде, иако су били мањебројнији и слабије опремљенији.
ПРЕТХОДНИЦА
Многи Срби који нису желели да прихвате ислам па одлазили су из Старе Србије на север и запад, јер су Турци споводили терор и страховладу: Прва брачна ноћ, Трећина приноса, Данак у крви... итд. Масовна окупљања су била забрањена. Сваки паша или ага је имао сва права у односу на било ког Србина (хрићанина) и могао је да ради са њима шта је хтео.
Миграцијама становништва из Вардарске и Моравске Србије насељени су простори Паноније, Далмације, Лике, Баније... односно на територије где их је већ било, али у мањем броју.
Бечки двор је дао пребеглим Србима аутономију на том подручију коју је назвао Војна Крајина, а Срби Крајишници су ратовали за интерес Хабзбуршке монархије против Турака више од 350 година.
Док су они Срби који су остали под Османлијском царевином често (неуспешно) дизали буне и устанке.
ПОВОД
Почетком 1803. године састало се 12 кнезова ваљевске нахије, међу којима су се нарочито истицали Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин. На овом састанку одлучено ја да се за 8 месеци подигне устанак. Неке старешине из Шумадије су се такође састале и донеле сличну одлуку.
Крајем исте године Алекса Ненадовић је упутио једно писмо аустријском команданту у Земуну мајору Митезеру, у којем је констатовано да су Срби посвађали дахије и да ће највероватније доћи до оружаног сукоба између њих.
Сасвим случајно ово писмо је пало у руке дахијама (Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Мехмед-ага Фочић), који су тек тада увидели какве је ситуација у Београдском пашалуку.
ПОГУБЉЕЊЕ
Бојећи се и аустријске интервенције у могућем устанку, дахије су организовале погубљења старешина, 4. фебруара 1804. године, у којој је побијена већина истакнутијих Срба трговаца, кнезова, свештеника, нарочито оних који су се истакли у борби против јањичара и у Кочиној крајини.
Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин
Тако су погубљени следећи народни прваци:
кнезови: Илија Бирчанин из Суводања, Алекса Ненадовић из Бранковине, кнез Стеван Андреић Палалија из Бегаљице, кнез Стојан Михајловић из Зеока, кнез Теофан из Орашја, кнез Петар из Црквенца, кнез Марко Чарапић из Белог Потока, итд.
хајдуци: кмет Јанко Гагић из Болеча, Буљубаша Мате из Липовца, итд.
свештеници: игуман Хаџи-Ђера из манастира Моравица, архимандрит Хаџи-Рувим из манастира Боговађа, итд.
остали: Рајица из Забрђа (из нахије пожаревачке), Гаврило Буђевац и други.
Поред ових набројаних, било је још десетак хајдука који су требали бити ухапшени и погубљени, али су умакли турским потерама.
ПОСЛЕДИЦЕ
Овај чин није смирио Србе, већ их је само још више разљутио. На Сабору у Орашцу, код Аранђеловца, у Марићевића Јаруги, окупило се око 300 хајдука и народних првака 14. и 15. фебруара 1804.
Тада је донесена важна одлука, да се подигне буна на турске дахије. За вођу буне је изабран хајдук Ђорђе Петровић - касније прозван Карађорђе. Име од кога су касније многе турске паше и аге дрхтале.
Збор у Орашцу, 1804.
Карађорђе је био оштар човек, великог искуства који је баш тада требао Србији. Иначе у аустријској војци је имао официрски чин (чак је и медаљу добио за храброст), јер је често одлазио у Хазбуршку монархију и трговао са робом.
Тражио је помоћ од Аустрије, што је делимично и добијао, док од Наполеона Бонапарте није добио никакву помоћ. На бојном пољу је био доминантан.
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
На месту где су погубљени србски кнезови у Ваљеву подигнут је споменик у облику пирамиде, крајем 19. века...
Срби су успели да се ослободе османлијске доминације у наредним деценијама након Другог србског (Таковског) устанка. Читаво то столеће Срби су војевали против Турака, а тек почетком ХХ века су осветили и Косово Поље на почетку Балканских ратова.
ПУБЛИКАЦИЈЕ
Погубљење кнезова Алексе и Илије документовао је прота Матеја Ненадовић у чувеним Мемоарима ("одведени су око 80 фати ниже ћуприје на пољицу до Колубаре"), а опевао слепи гуслар Филип Вишњић у песми "Почетак буне против дахија".
Радио Телевизија Србије је 1987. године снимила играну серију "Вук Караџић", где је поред живота србског хроничара из XIX века, приказана и национална револуција Срба тј. ослобађање од вишевековног османског робовања.