Начуо је Гавран црни,
Тад у лету, од пасата,
Рекоше му, поверљиво,
Да обиђе жртве рата.

“Све су Серби, мученици,
Не да им се да поживе,
Ту на земљи коју поје,
Душмани их за све криве.

Иди тамо, те надлети,
Та крвава, бојна поља;
Нећеш нигде тако срести
К’о што њим’ је за смрт воља!

Они гину да надживе
Свог џелата, вековима;
Одувек су само ишли
Православним путевима.

И одлети Терезину,
Месту где се цигла каје,
Причаће ти о дечаку,
За слободу шта се даје!”

Упути се хитро Гавран,
Хтеде чути митску причу;
“Па зар има таквих људи,
Што животу кроз смрт кличу?”

Дочека га тужна цигла,
Сва у крви обливена,
Те му рече да је у њој
Једна душа измучена.

“Мој Гавране, причаћу ти
Шта се овде некоћ збило,
Ко ми беше заточеник,
Како умро је Гаврило.

Храбро ми је, задњих дана,
Испричао муке своје,
Да су Срби часни људи,
Само Бога да се боје.

Да не жали Видовдана,
И два метка испаљена,
Да зна багра ко су Срби,
Нису тамо нека сена.

Ти се боре за слободу
Од кад знају они за се’,
Ако треба погинуће,
Само ропства да се спасе!

“Живети се само може
Под условом да се гине,
Ако хоћеш ти да умреш,
Онда живи ничији сине!

Обилићем ја се водим,
Карађорђевим устанком,
Овај народ није псина,
Они бране земљу раком!”

Борио се недељама,
Крстио се са три прста,
Оде, каже, да одмени,
Мало Христа он са крста.

И болест га потом узе,
Мучилиште ту му било,
Није хтео динар франком
Да замени млад Гаврило!”

Написа: Стефан Максимовић
из Борова Села.
За неумрлог Гаврила и
Видовданске јунаке