Тог пролећа, пред крај века,
Арслан што га храни запад,
С' Проклетија, гордо режи:
''На Србију - сви у напад!''
* * *
Светог јутра, Васкршњега,
Још се бели снег Кошара,
Док млад водник војску скупља,
И молитву проговара:
''Боже, дај да тврди камен,
У овоме светом часу,
Буде браник све Србије,
И бесмртном нашем спасу,
Свуд су борбе, три на једног,
Али савест мира не да,
Ни последњи витез-борац,
Не сме границу да преда,
Боже, још те ово молим,
Сваки метак што залута,
Суђен овој деци храброј,
Нек до мене нађе пута,
Реф.
Нема веће части Боже,
У овоме кланцу крви,
За Косово, погинути,
За Крст Часни, страдат' први.
Док удара бубањ рата,
Јасни кимвал земљу тресе,
Отвор'те се рајска врата,
Христос Кошаре Воскресе.
Преврну се камен тврди,
Душман приђе у тишини,
Пуне су му очи греха,
Зло се спрема да учини.
Ујед Кобре, Јагуара...
Не остави у животу,
С Анђелима, свеж рузмарин,
Спуштен леже, на Голготу.
Васојевско срце стаде,
Покоси га рафал тајни,
У Христовом царству златни,
Заблиста се грумен сјајни.
Реф.
Кад соколи бране гнездо,
Ломе крила зарад птића,
Стотине су душа равне,
Славној жртви Обилића.
Победници срамне смрти,
Напојте нас светим вином,
Што слободом поји душе.
Узвишеним вашим чином.
Храбри борци - чојственици,
Од вас нема, нико дражи,
Со је земљи, сваки од вас,
Што усну на вечној стражи!
Реф. (две строфе)
Написали, о Ђурђевдану 2022. љ.г.
Љубомир Бошковић
и Ангелина Симеонов
(брат и сестра)
Стихови су посвећени Ивану Васојевићу - Васкету, младом подифициру Војске СР Југославије, који је о Васкрсу 1999. године као припадник 53. граничног батаљона Приштинског корпуса храбро бранио отаџбину од копнене инвазије у време НАТО агресије.
О Ивану ћете чути само речи хвале, поготово од његових преживелих другова, сабораца.
Сахрањен је на породичном гробљу у селу Доње Горачиће, на путу између Сјенице и Нове Вароши.
ЛЕГЕНДА ЖИВИ!