Руси и Срби су браћа по крви, пореклу, историји, судбини и религији. Већ вековима наше земље, владари и народи се уважавају и поштују. Дешавало се да заједно подижемо оружје и да се бранимо од разних завојевача и зулумћара. Ретко који народ имају такав однос као што ми то имамо са Русима у историји цивилизације. Руси у нам помагали више пута у протеклих два века, а ја ћу навести само један пример - Први светски рат.

Наиме, Аустроугарска монархија, као велика европска сила почетком 20. века искористила је Видовдански атентат у Сарајеву 1914. године те објавила рат Краљевини Србији. Из Москве у Београд је стигла депеша нашем ренгенту краљу Александру I Карађорђевићу у коме руски Цар Николај II Романов каже следеће:

- „На све начине ћу се трудити да до ратних сукоба не дође, али ако то буде неизбежно будите уверени да ће Русија стати у заштиту интереса Србије и србског народа“.

Недуго затим када је Цар Николај видео да је Србима оружје неопходно, пошто су солдати Бечког двора ударили на Србе у Мачви и Поцерини и послао је 4.000 пушака са муницијом као први поклон Србији. Затим и чамце за речну морнанирцу... Стигло је и неколико стотина руских добровољаца као испомоћ.

Касније, када је на Србију започета Тројна инвазија, односно Немачка, Аустроугарска и Бугарска су октобра 1915. године напали заједно желећи уништење Србије по сваку цену... Врховна команда србске војске је одбила капитулацију те донела одлуку о повлачењу на југ где су преко црногорских планина и албанских врлети и гудура по зими стигли у фебруару 1916. године до обала Јонског мора. Наши западни тзв. Савезници су оклевали са операцијом пребацивања Срба на Крф, Видо, Корзику, Африку... Њихови бродови су стајали десетак километара од обале.

Чувши те ужасне вести Цар Николај је запретио Савезницима да ће уколико у року од 48 сати не крене операција пребацивања Срба, потписати са Немачком сепаратни мир. На њихово питање, ко ће да плати све трошкове тог пребацивања, дрско им је одбрусио: „Ја ћу да платим!“. И заиста, кренула је та операција која је опевана чувеним стиховима Милутина Бојића „Плава гробница“. Али то није све.

Аустроугарска држава иако је имала германске владаре, имала је у својој војсци пуно Славена: Словака, Чеха, Пољака, Срба и др. Сви они су насилно мобилисани лета 1914. године и упућени на Србију, Русију, Италију... Само су се Срби масовно предавали и прелазили у руску и србску војску.

Руска војска је тако помогла формирање Србског Добровољачког Корпуса, који су водили тешке и крваве битке у Добруџи 1916. године. Касније су ти србски војници 1917-1918 преко Далеког Истока, Индијског океана и Суецког канала пребачени на Солунски фронт који је појачао две србске армије, што је септембра 1918. године омогућило пробој Солунског фронта и ослобађање наше отаџбине.

Цар Николај II Романов то нажалост није дочекао. У његовим редовима било је пуно издајника који су му радили о глави. Прво је збачен са власти октобра 1917. године тзв. Октобарском револуцијом и прогнан у Јекатаринбург, код Урала, на граници европске и азијске Русије, а онда и убијен заједно са својом породицом и слугама 17. јула 1918. године од стране бољшевика (комуниста), по налогу Владимира И. Лењина.

У Русији је уследио трогодишњи грађански рат, у коме су бошљевици однели победу уз помоћ Запада, јер су они схватили почетком 20. века да Русија има сировине, а да ће започета индустријализација од њихове земље направити најмоћнију силу света.

Комунистички режим у Русији је наредних седам деценија уништавао све што има везе са црквом, Православљем, монархијом док су многи руски родољуби убијани и прогањани. Ни дан данас се ти подаци не могу сабрати. Истина о страдању и мучеништву царске породице Романов је чувана под ознаком „строго поверљиво“.

*               *            *

У Србском Светионику постоји један русофил, који обожава земљу која је бастион Православља и славенских народа. Његово име је Александар Алемпијевић. Оженио је ове године рускињу Софију. Позвао ме и рекао да ће у понедељак 16. јула 2018. године, у склопу обележавања Стогодишњице страдања и убиства царске породице Романов одржати предавање у београдском Храму Св. Архангела Гаврила на Топчидеру.

Наравно да ме то занима, и та прича односно предавање и чињеница да један наш саборац држи на светом месту једну такву беседу. Поред мене дошао је и Трајче, али и херцеговка Исидора. Додуше, Трајче је мало окаснио, али добро, на крају смо ипак успели у замисли оца Јована да истакнемо у самој цркви барјак Цара Николаја и србску тробојку. Били смо на бденију.

Након бденија у дворишту цркве, пошто је било лепо време, Александар је одржао предавање о страдању и животу Романових. Пре него је почео, отац Јован је пустио химну царске Русије. А онда је Александар устао и почео да беседи.

Причао је о цару Николају, његовом оцу, владавини, пореклу, везама са Немачком и Енглеском империјом... женидби, касније како су им се рађала деца, прво четири кћери: Олга, Татјана, Марија и Анастасија, а онда и син царевић Алексеј, који је био прави мезимац породице и царског двора. Затим штрајкови и незадовољство појединаца који су подиривали Русију изнутра. Затим улазак Русије у Велики рат на страни Србије... итд. Све је то забележено камером, па можете погледати на нашем каналу.

После његовог излагања неколико парохијана је рекло своја запажања, док је сам отац Јован само хвалоспеве низао о Србском Светионику. Касније, када сам питао Александра одакле толико дивљење, знајући да до сада није био на ниједној нашој акцији, рече ми како га је он упутио на наш портал тако да је тамо имао много тога да види са наших претходних акција, што му се и свидело. И Александрова супруга Софија је добила прилику да се обрати скупу.

Наредни дан 17. јула 2018. године свештенство СПЦ организовало је велику литију од Руске цркве на Ташмајдану преко Теразуја, па све до Николајевог споменика у улици Краља Милана, преко пута Председништва Србије.

Тако да смо тог дана се упутили Алемпијевићи и ја, а тамо сретосмо Бојану. Било је пуно Руса, русофила, поштовалаца лика и дела цара Николаја. Међутим, нигде не видех србску тробојку. Тако да смо ми донели нашу плус барјак са ликом Цара Николаја. С обзиром да је радни дан у питању, окупио се задовољавајућих 1000 људи.

Нешто после 11 сати литија је кренила... од Булевара Краља Александра, до Теразија, а онда улицом Краља Милана до јужне стране Скупштине града Београда. Тамо испред Николајевог споменика одржан је парастос, молитвено сећање и беседа. Прво се обратио патријарх Иринеј, а потом Небојша Поповић, министар у Влади Србије. Након тога, присутни су позвани на пријем у градску скупштину.

Ми смо мало прошетали па се вратили до споменика где смо се на миру усликали. Тамо су нас приметили неки Руси, који су видевши наше барјаке пожелели да нас интервјуишу, тако да сам прво ја рекао пар речи, а потом и Софија.

Тако је завршена и ова акција веома успешно. На леп начин смо одали пошту за спасиоца Србије у Великом рату. Даће Бог да једном посетимо и Јекатаринбург и Москву место страдања и живота последњег руског и православног цара.

АМИН БОЖЕ!

Милан Чучковић
17.07.2018