Родила ме у вучје вријеме,
мајка моја, Света Метохија,
из пепела дигла до небеса.
Назвала ме именом Србија.
Крстили ме Високи Дечани,
косовски ме божур повијао,
дадоше ми крстић издељани,
од дрвета што Бог нам је дао.
Љуљао ме вихор Шар Планине,
задојила призренска Бистрица,
прву чашу свијете водице,
дала ми је моја Грачаница.
Успављивале су моју душу вечи,
сјајне звезде и пој птица рајских,
будила ме звона са Љевишке,
и молитва отаца дечанских.
Христу су ме научили свеци,
мученици вере православне,
А ум су ми просветлили преци,
Немањићке лозе староставне.
Најлепше ме цвеће мирисало,
из долине цветних јоргована,
Шетао ме Ибар кроз планине,
крај Маглича, велелепог града.
Говору ме научиле птице,
и жубори воде са Ситнице.
А словима, далека предања,
Свети Сава и Стефан Немања.
Родила ме у вучје вријеме,
мајка моја, Света Метохија,
из пепела дигла до небеса,
и крстила именом Србија.
Милан С. Марковић
Син Шумадије, 07.08.2020.