Душаново царство је заузимало две трећине Балкана средином 14. века и простирало се на три мора: Јадранско, Јонско и Егејско. Тада Срби нису били само моћни у војном и политичком смислу, већ и техничном, технолошком, научном, духовном... Онда су чак Немци долазили у Србију да траже посла, веровали или не.
Крунисање цара Душана у Скопљу 1346. године
Душанов син Урош Нејаки није имао храброст и харизму свог оца па су разни великаши, краљевићи и феудалци распарчали Србско царство, тако да Турцима није било тешко да у две велике битке поразе Србе, прво на Марици (1371), а онда и на Косову Пољу (1389)... Турци су наставили своје крваве походе све до Беча, када су поражени. Тако су падале и остале србске државе, а међу њима и земља Твртка II Котроманића, краља Босне, Приморија и Захумља. Они су донели ислам у ове крајеве.
Наредних векова Срби су у подређеном тј. полуробовском положају где су трпели зулум Османлија (Прва брачна ноћ, Данак у крви, Трећина приноса итд.)... Многи Срби су се исељавали са простора Рашке, Косова и Метохије, Црне Горе, Вардарске Македоније и одлазили на север у Панонију или пак на запад у Далмацију, Лику и Банију који су тада били под контролом Аустро-Угарске монархије и Млетачке републике. Познато је да је један део Срба у страху за свој живот прихватали исламску религију и тако постајали потурице.
Сеобе Срба на север и запад Балкана
Карађорђе Петровић и Милош Обреновић су почетком 19. века у Шумадији започели србску националну револуцију за ослобођење србских земаља, што се остваривало наредних 100 година. Бечки двор је добио одобрење Великих сила на Берлинском конгресу јула 1878. године одобрење да окупира Босну и Херцеговину, а 1908. и да је присвоји. Тако су се многи Турци повлачили ка Истамбулу и напуштали Босну док су Аустроугари наставили терор србског и православног становништва. Одговор на деценијски терор Бечког двора је формирање револуционарне организације Млада Босна, чији су припадници (Гаврило Принцип, Богдан Жерајић и др.) извршили атентат на надвојводу Франца Фердинанда у Сарајеву на Видовдан 1914. године.
Видовдански атентат у Сарајеву 1914.
Након Првог светског рата формирана је прва јужнославенска држава: Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, где је ушле и србске земље: Босна и Херцеговина. У то време постојао је само један народ - Срби од Вардара па до Купе. У Босни и Херцеговини су постојала три верске групације: православни (52%), муслимани (30%) и римокатолици (15%). Наредних година се ситуација мења јер Ватикан је још у 19. веку започео у србским земљама процес покатоличавања, који је довео до тога да се "мења националност", односно Срби католици су постали Хрвати 1940-их година. Током Другог светског рата хрватске и муслиманске усташе су спровеле геноцид (Доња Градина, Корићка Јама, Драксенић, Стари Брод, Гаравице, Придворице, Сребреница, Ливањско Поље и др.) над Србима и Јеврејима. Број Срба и православаца је радикално смањен.
Комунистичке власти у другој Југославији су деценијама забрањивале приче о страдању Срба. И не само то, априла 1975. учињен је преседан тако што су Срби исламске вероисповести добили своју нацију - муслимани. Овим чином је настављено разбијање србског националног корпуса, јер претходно 29. новембра 1943. у Јајцу на Другом заседању АВНОЈ-а, уведене су две нове нације на штету Срба: црногорска и македонска.
Крајем 1980-их година промењен је друштвено-политики систем у Југославији, када су на изборима 1990. године на власт у СР Словенији, СР Хрватској и СР Босни и Херцеговини дошле странке сепаратистичких и шовинистичких амбиција. Започет је распад СФРЈ средином 1991. године, праћен и ратовима у западном делу бивше Југославије. Босна и Херцеговина је запала у дубоку политичку и економску кризу, што је дало снагу сепаратистичким снагама да успевају у својим намерама, који су чак кренули да формирају и паравојне формације.
Сарајево 09.01.1992: Скупштина србског народа у БиХ
Одговор на све те неправде и кршења Устава био је Девети јануар 1992. године. Тада су на Палама, код Сарајева србски посланици прогласили Србску Републику Босну и Херцеговину. Ово је учињено из етниких, историјских и моралних разлога јер Срби на том подручију битишу вековима.
У марту 1992. хрватске (пара)војне снаге врше агресију на БиХ у Сијековцу код Босанског Брода, а почетком априла 1992. и на Купресу. Муслиманске ратне јединице су отпочеле своје монструозне планове у Сребреници, Бихаћу, Дервенти, Зворнику, Сарајеву, долини Неретве, Тузли, Зеници... Током троипогодишњег босанско-херцеговачког рата направљени су многи злочини и ужаси несагледивих размера. Међународна заједница је имала свакако пресудан фактор и утицај.
Дејтон 1995: Комадање наше земље
Рат је завршен Дејтонским (не)споразумом 21. новембра 1995. године. Тада су највиши представници НАТО земаља прекројили наше земље: Босна и Херцеговина је преполовљена на занмљивих (51-49 процента). Злотвори су нам прекројили нашу земљу и отели тако вековне србске територије које су крвљу плаћане. Није само то невоља... Трагедија је што се данас Срби убеђују да треба да се одрекну Бихаћа, Сарајева, Мостара, Лијевна, Купрешке висоравни, дела Озрена, Кључа, Санског Моста, Грахова, Гламоча... Као да никада нисмо тамо били!
Шта би нам Свети Сава и Стефан Немања рекли на то?
У том циљу да смемо сутра стати и пред претке и пред потомке наше удружење Србски Светионик решило је да прекине више ту Дејтонску пропаганду и осветли пут. План је био да дођемо на београдски централни трг где стоји споменик Кнезу Михаилу и раширимо наш нови транспарент на коме пише: БОСНА И ХЕРЦЕГОВИНА СВЕТОГ САВЕ ЂЕДОВИНА... заправо чувени стихови из светосавске химне. Поред тога ставили смо читаву Босну и Херцеговину у црвено-плаво-белим бојама, а не ту дејтонску. Личности као што су: краљ Твртко, Гаврило Принцип, Јован Дучић, гуслара... Знаменитости попут: Вишеградски мост, Пребиловачка црква.
Позивница наравно да није била јавна, јер од како смо формирали Србски Светионик пре две године, многи покушавају да нас присвоје, злоупотребе и оклеветају. А како је и само место било специфично - сам центар Београда, то смо решили да позовемо поред наших чланова и проверене људе за које смо знали да неће правити проблема.
У 22 сата 8. јануара долазимо после Мојковачке академије, која се одржала на Коларчевој задужбини испред Народног Музеја. Добро позната лица, честитамо једни другима празнике и одмах нам прилази службено лице из СУП Стари Град задужен за јавни ред и мир који нам се представио и питао да ли нам све иде по плану. Одговарамо да је све уреду. Поред њега видели смо још 15 полицајаца у униформи. Они нас нису дирали нити шта питали. Посматрали су нас из далека.
Скупило се око 17 родољуба, баш као што смо и навели у допису полицији пре неки дан. Највише Личана, затим Херцеговци, Топличанин, Шумадинци, Јужни Срби, Кордунаш, Крајишници... Једино нам је мањакао фотограф. Како њега није било ни за лека, морали смо да се сналазимо. Душко је добио задужење да буде сниматељ, док су остали добили своја задужења. Троје је одређено да држи транспарент, а остали су узели по две или чак три прскалице које смо сви ставили на једну "ломачу" и потом запалили, да гори као буктиња и осветљава праву светосаваку идеју о јединству србских земаља.
Испод споменика Кнезу Михаилу послагалали смо се као домине, док су прскалице гореле и сви у глас запевали праву химну Србске Републике Босне и Херцеговине "Боже правде", а не ову лажну од пре 10 година. Мислим да су нас суграђани и туристи у пролазу врло чудно гледали, док нам је пришао један старији човек, из Бијељине родом. Он је чак прихватио да се после слика са нама. Чак и када су прскалице изгореле ми смо наставили по договору да певамо свечану песму до краја.,
Тако да читава наша церемонија није трајала дуже од 10 минута, баш као што је било договорено. Остали смо још 20 минута у причи по оном "синдрому кваке", али се ипак разиђосмо свак својим путем.
Хтео бих овим путем да се захвалим припадницима СУП Стари Град, који су показали максималну коректност и професионалност. Хвала им на томе.
Поред тога, ВЕЛИКО ХВАЛА и нашим саборцима, јер док само звали људе да дођу на овакав догађај многи су имали лоше изговоре. Ови од синоћ су нашли начина. Наравно да није крај, напротив, ово је почетак нечега што би код Срба требало да створи нормалну свест а то је да Србска Република Босна и Херцеговина недељива и да се не можемо одрећи земље и костију наших прађедова.
СРЕЋАН ТИ РОЂЕНДАН ЗЕМЉО МИЛА
ТИ СИ ВАЗДА СРБСКА БИЛА!
Милан Чучковић
09.01.2018.
Босно моја, богата и боса,
Остала си и горда и своја,
Милешева загледана пита,
Да л` ће бити јоште круна која,
Кано вијенац од васцијелог Србља,
Што уплете Твртку златна коса!
Херцег земљо, васкрсу мог гроба,
Светог Саве, најмилији даре,
Да л` ће небо с православног мора,
Заљуљати звона и олтаре,
И војводство уздићи се опет,
На мукама душе српског роба!
Република Србска је посљедња тврђава у којој се брани Дух и душа древне Босне и Херцеговине!
Била ми је част учествовати у симболичком подсјећању на ову велику истину.
Горан Лучић-Ђурица
8. јануар 2018.
у Београду