Нема америчког филмског мегахита а да у главној улози није члан неке полутајне елитне војне јединице који спасава свет а да се при том није ни ознојио. У Србији за то уопште не треба машта. Већ постоји и полутајна војна јединица која у свом симболу има кобру с раширеним крилима и имамо јунака који је изазвао дивљење целе нације, а упорно понавља да "није урадио ништа важно".

СРЕБРНО ОДЛИКОВАЊЕ

Ово је прича о 38-годишњем заставнику Зорану Јанковићу, припаднику елитне противтерористичке јединице Војске Србије - Кобре који је недавно у престоничком хипермаркету спречио оружану пљачку која је замало могла да буде завршена крвопролићем. Указом председника државе, због овог чина Јанковић је у четвртак одликован сребрном медаљом за храброст "Милош Обилић".

Министарство одбране Србије изашло је у сусрет "Вестима" и омогућило оно што је привилегија малобројних редакција - да са овим храбрим војником разговарамо у бази јединице јавности познате и по чињеници да обезбеђују највише војне и државне званичнике.

Тек када ми је уперио пиштољ Магнум 357 у главу био сам 100% сигуран да ову продавницу сигурно неће опљачкати - прича тако опуштено као да је заиста секвенца из неког акционог остварења, а не стварни догађај пред којим би већина обичних људи једноставно побегла главом без обзира.
- Свако из наше јединице би поступио апсолутно исто као и ја. Оспособљени смо за решавање свих кризних ситуација, па и оваквих, зато им ваљда не придајемо баш толико значаја као што можда очекујете. Заиста је тако, није никакво фолирање или било шта слично. Просто, такав нам је посао, а ово су ситуације за које смо апсолутно спремни - прича Зоран Јанковић.

ФИЛМСКА СЦЕНА ПЉАЧКЕ

Одлично се сећа свега што се догађало у хипермаркету.
- Тог дана сам морао да останем дуже на послу, а када сам се вратио, супруга је одлучила да нам направи питу. Часком смо отишли до радње да купимо још неке намирнице и док је она између рафова гунђала наглас да ли јој још нешто треба, видео сам да је младић почео да узима новац из касе и продавачице које су то покушале да спрече.

После неколико секунди, из руксака је извадио магнум 357 и ове жене су се преплашено повукле уназад. Нисам имао дилему шта ћу да урадим, али ми је било битно да не дође до пуцњаве и да неко невин не страда. Проценио сам да је идеална прилика да делујем када крене из радње и тако сам се поставио. Налетео је на мене, уперио ми пиштољ у главу и продрао се: "Пуцаћу!"...

У нашем послу није важна само вештина, већ је веома битно и да смо добри психолози. Схватио сам да је реч о човеку који је наркоман и чији потези се тешко могу предвидети. Зато ми је искључиво било битно да је оружје уперио у мене. Знао сам да ће после тога ситуација бити решена у само пар секунди. Процедура је трајала можда секунд-два дуже, зато што је, чим сам му одузео пиштољ, посегнуо за ножем из ранца. Али и то смо брзо решили и он је, како бисмо рекли стручно, спакован - опет кроз осмех описује догађај храбри заставник.

 

ВОЈНИЧКИ ГЕНИ

Да су војнички гени чудо и да се униформа суђена, потврђује и пример породице Јанковић.
- Мој прадеда Витомир је прешао Албанију, а затим се вратио са остатком српске војске и ослободио земљу. Деда Видоје је од почетка био у партизанима и борио се у Другом светском рату због чега је и одликован орденом за храброст. И мој отац Живан је цео свој радни век био у униформи.

Мада смо родом из села Костајник између Лознице и Крупња, службовао је у Подгорици, где сам и рођен. Најстарији син већ показује интересовање за војску. Волео бих да настави нашу војничку традицију - каже наш саговорник.

СТРЕС СУПРУГЕ

Јанковић је заправо пљачкаша толико брзо савладао да се његова супруга збуњено појавила не схватајући шта се заправо догодило.
- Морали смо да останемо како бих дао изјаву полицији и то је трајало извесно време, па смо се вратили кући касно и брзо отишли на спавање.

Негде око пола три супруга ме избезумљено дрма. Питам је шта се догодило, а она каже:

- "Јеси ли ти свестан да ти је човек држао пиштољ уперен у главу?"

- "Ма, иди, бре, жено, ја мислио нешто озбиљно."

Окренем се на другу страну и заспим.

Када се прича о његовој храбрости појавила у медијима, стигле су честитке од министра одбране, начелника Генералштаба... Ипак, најлепшу је добио од најстаријег сина који још похађа основну школу.
- Када је тај прилог о мени емитован на телевизији није било поносније особе на свету од мог сина. Кад би му неко пришао, он би сав важан одговарао: "Јесте, то је мој тата. Мој тата је херој."

РИГОРОЗНА СЕЛЕКЦИЈА

Зоран Јанковић је у Кобрама последњих десетак година и признаје да му је то била жеља од када је постао припадник Војске.
- Кад уђете у јединицу, то је то, то је врх, нема даље кад је реч о војничком позиву. Бар за мене је тако. Међутим, да би се то и догодило, потребно је најпре да се прођу озбиљни психофизички и здравствени тестови, а затим и веома сложена и тешка обука. Довољно је рећи да од десет кандидата само два прођу све тестове, да схватите колико је селекција ригорозна - прича заставник Јанковић.

Аутор: Ђ. Баровић
Извор: Вести
23.04.2018.