Јутрос неђе у цик зоре,
С машинама ђаво крену,
Да у Улцињ конак сруши,
У акцију припремљену.

Даковићи из Никшића,
Кренуше пут плавог мора,
С машинама док их гледа,
Православна Црна Гора.

Радницима не говоре,
Куда то их јутрос воде,
Док се народ србски бори,
За минимум од слободе.

Па и они подигли се,
Да Божију цркву гоне,
Да покажу Богу да су,
Следбеници од сотоне.

Ту гдје куће без дозволе,
Ко печурке мале ничу,
Јутрос су се намјерили,
Да монашки конак мичу.

Да ударе на темеље,
И да конак цркве здробе,
А сви знамо за шта су им,
Све подмукле ово пробе.

Кад дођоше пред конаке,
Ту на Медитеран плави,
Угледеше гдје се конак,
За монахе Србске прави,

И радници кад видјеше,
Шта то газде од њих траже,
Сташе сложно као један,
Да се права ријеч каже.

Ту Мирослав Копривица,
Међу њима први стаде,
Запита их дал' то људи,
И вјерници прави раде?

Рече нећу прић' багером,
Чак ни близу ја конака,
Па сад макар умро овдје,
Са мјеста се не помака.

Нисам луд да то чиним.
То не иде ми од куће,
А за ово недјело вам,
Црна Гора данас чуће.

Ја нијесам човјек што би,
Ударио на свог Бога,
И на конак манастирски,
Часног свеца из Острога!

На светињу не бих никад,
Подигао своју руку,
Па да носим кроз вријеме,
Проклетство и страшну бруку.

Ја нијесам син ђавола,
Него витез србског рода,
Важнија од коре љеба,
Вјера ми је и слобода!

Узор су ми витезови
Свечеви и часна раја,
А не стока безбожничка,
Историју што прекраја.

Па радите шта хоћете,
Како вам је души воља,
Ја нијесам против цркве,
Нити против богомоља.

Ту се молим, ту сам крштен,
Ту на службу идем свету,
Зар да рушим ово право,
Парче неба у свијету.

Да пљунем на традицију,
Да пљунем на своје претке,
Џаба вам је уноформа,
Што носите за пас метке.

То вас неће одбранити,
Нит спасит’ од казне тешке,
Остављам вас безбожници,
И за Никшић идем пјешке!

А за њиме и други су,
Одбили то наређење,
Док командир пун бијеса,
Тражио је извршење.

Копривица Миро крену,
А командир за њим виче,
Мирослав се не окреће,
Нема са њим више приче.

А Даковић одмах Марко,
Ту ускочи у машину,
И постао противник је,
Са небеса Божјем сину.

И потпис'о сам је себи,
Ископање и невољу,
Што Божију цркву дира,
Часне оце, богомољу.

Зато нека свима примјер,
Копривица буде Миро,
Што је као частан човјек,
Вјечни живот јасно бир’о.

И упис’о у књигу се,
Спаса вјечнога живота.
Јер за њега ово је јесте,
Божја стаза и Голгота.

А старији добро памте,
Махмутовић старог Иса,
Што на Ловћен у књиге се,
Историјске већ уписа'.

И то сви нек сада знају,
Да је стаза што нас води,
Уска, пуна трња, замки,
Али води ка слободи.

И показа Копривица,
Да велики јесу мали,
Од неправде да су јачи,
Православни идеали.

Сврста се у ону војску,
Господа са неба Христа,
Па му душа као драгуљ,
Скупоцјени данас блиста.

Спрам онијех рушитеља,
На стуб срама који стоје,
Што немају грама стида,
А Господа се не боје.

Лицемејери пред манастир,
К'о вјерници слике праве,
А овамо чим одмакну,
Православну цркву даве.

Зато нека виле плету,
Копривици ореоле,
И свим оним који више,
Цркву него круну воле.

Јасно, тачно и са петљом,
Копривица оштро рече,
Снагом воље, снагом ума,
Безбожнике сасијече.

Упамтиће, причаће се,
Још о томе много дана,
О часноме Копривици,
И витезу из Бањана!

 

Написа: Бојан Горановић
10. јуна 2020.