Захвлалност Мирославу Копривици Бањанском - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика посета
од 12.11.2015

Данас: 84
Јуче: 1.095
Недељно: 3.817
Месечно: 21.846
Годишње: 146.162
Укупно: 680.377

Највише посета
25.8.2018 2808























































Акције у јулу

Извештај са Равне Горе 14.07.2018

Обележавање стогодишњице убиства царске породице Романов у Београду

Извештај из Мионице 14.07.2018

Извештај из Братунца и Сребренице 7. јула 2018

Извештај са "Пламен косовске ноћи" у Београду 02.07.2018

Извештај из Ниша 30.06.2018

Извештај из Штипа 30.06.2018

Извештај из Тополе 26.7.2017

Извештај из Мионице 15.7.2017

Парастос за србске жртве Ливањског поља у Београду 23.7.2016

Извештај са Косидбе на Рајцу 17.7.2016

Извештај из Братунца 9.7.2016

Стазама јадовничких мученика 2016



10. јун 2020.


Захвлалност Мирославу Копривици Бањанском


Јутрос неђе у цик зоре,
С машинама ђаво крену,
Да у Улцињ конак сруши,
У акцију припремљену.

Даковићи из Никшића,
Кренуше пут плавог мора,
С машинама док их гледа,
Православна Црна Гора.

Радницима не говоре,
Куда то их јутрос воде,
Док се народ србски бори,
За минимум од слободе.

Па и они подигли се,
Да Божију цркву гоне,
Да покажу Богу да су,
Следбеници од сотоне.

Ту гдје куће без дозволе,
Ко печурке мале ничу,
Јутрос су се намјерили,
Да монашки конак мичу.

Да ударе на темеље,
И да конак цркве здробе,
А сви знамо за шта су им,
Све подмукле ово пробе.

Кад дођоше пред конаке,
Ту на Медитеран плави,
Угледеше гдје се конак,
За монахе Србске прави,

И радници кад видјеше,
Шта то газде од њих траже,
Сташе сложно као један,
Да се права ријеч каже.

Ту Мирослав Копривица,
Међу њима први стаде,
Запита их дал' то људи,
И вјерници прави раде?

Рече нећу прић' багером,
Чак ни близу ја конака,
Па сад макар умро овдје,
Са мјеста се не помака.

Нисам луд да то чиним.
То не иде ми од куће,
А за ово недјело вам,
Црна Гора данас чуће.

Ја нијесам човјек што би,
Ударио на свог Бога,
И на конак манастирски,
Часног свеца из Острога!

На светињу не бих никад,
Подигао своју руку,
Па да носим кроз вријеме,
Проклетство и страшну бруку.

Ја нијесам син ђавола,
Него витез србског рода,
Важнија од коре љеба,
Вјера ми је и слобода!

Узор су ми витезови
Свечеви и часна раја,
А не стока безбожничка,
Историју што прекраја.

Па радите шта хоћете,
Како вам је души воља,
Ја нијесам против цркве,
Нити против богомоља.

Ту се молим, ту сам крштен,
Ту на службу идем свету,
Зар да рушим ово право,
Парче неба у свијету.

Да пљунем на традицију,
Да пљунем на своје претке,
Џаба вам је уноформа,
Што носите за пас метке.

То вас неће одбранити,
Нит спасит’ од казне тешке,
Остављам вас безбожници,
И за Никшић идем пјешке!

А за њиме и други су,
Одбили то наређење,
Док командир пун бијеса,
Тражио је извршење.

Копривица Миро крену,
А командир за њим виче,
Мирослав се не окреће,
Нема са њим више приче.

А Даковић одмах Марко,
Ту ускочи у машину,
И постао противник је,
Са небеса Божјем сину.

И потпис'о сам је себи,
Ископање и невољу,
Што Божију цркву дира,
Часне оце, богомољу.

Зато нека свима примјер,
Копривица буде Миро,
Што је као частан човјек,
Вјечни живот јасно бир’о.

И упис’о у књигу се,
Спаса вјечнога живота.
Јер за њега ово је јесте,
Божја стаза и Голгота.

А старији добро памте,
Махмутовић старог Иса,
Што на Ловћен у књиге се,
Историјске већ уписа'.

И то сви нек сада знају,
Да је стаза што нас води,
Уска, пуна трња, замки,
Али води ка слободи.

И показа Копривица,
Да велики јесу мали,
Од неправде да су јачи,
Православни идеали.

Сврста се у ону војску,
Господа са неба Христа,
Па му душа као драгуљ,
Скупоцјени данас блиста.

Спрам онијех рушитеља,
На стуб срама који стоје,
Што немају грама стида,
А Господа се не боје.

Лицемејери пред манастир,
К'о вјерници слике праве,
А овамо чим одмакну,
Православну цркву даве.

Зато нека виле плету,
Копривици ореоле,
И свим оним који више,
Цркву него круну воле.

Јасно, тачно и са петљом,
Копривица оштро рече,
Снагом воље, снагом ума,
Безбожнике сасијече.

Упамтиће, причаће се,
Још о томе много дана,
О часноме Копривици,
И витезу из Бањана!


 

Написа: Бојан Горановић
10. јуна 2020.




Посећено је: 90  пута
Број гласова: 10
Просек: 5,00
Оцените нам овај чланак:













ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Мојковац 1916 - Крвави Божић

Два погледа

Србкињо моја, Спартанко дична



















Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена, Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре, кличе Србство, устани, Лазаре.

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те, васкрсло Косово најсветије поље Србиново!