Наша историја је препуна хероја. Ми не треба да измишљамо неке супермене, као што то ради холивудска индурстрија лажи већ деценијама. Док они имају имагинарне хероје попут Џона Вејна, Рамба, Рокија, Терминатора и сл. Ми само током 1990-их година, када су на Балкану вођени ратови за истребљење Срба и отимачину вековног србског етничког простора, имамо на стотине: Милан Тепић, Зоран Боровина, Драгиша Стефановић, Сале Медаковић, Вељко Миланковић, Раде Радовић, Вељко Раденовић, Бошко Перић, Раде Галинац, Мићо Влаховић и др.
Поред ових набројаних свкакао спадају оних стотинак момака узраста од 18-24 године, који су 1998-1999 били на југославенско-албанској граници, у рејону карауле Кошаре. Тамо су се борили часно против удружених снага, које су сачињавали албански терористи из редова ОВК, амерички маринци, специјалци британског САС-а, припадници Легије странаца и војници Републике Албаније. Агресија на СР Југославију је почела у септембра 1998. из тог правца где су биле Кошаре. Наредне године, видећи да бомбардовање Србије и Црне Горе не доноси жељене резултате, НАТО пакт покренуо је копнену инвазију 9. априла 1999. са најмање 2.000 солдата.
Неких 108 момака колико је било на том положају остали су више од 48 сати са мало хране и још мање муниције, одсечени од команде, самим тиме и од цивилизације, јер сама караула се налази на планинском венцу Проклетија, где владају сурови услови живота. Наредних дана било је слабо помоћи, али они су истрајавали. Нису се плашили смрти, нити су уопште размишљали о повлачењу и предаји. Они су знали ако ту агресори продру, да ће Космет бити подељен на пола, а онда и Србија може бити угрожена.
Све док Ненад Милкић није написао први роман из трилогије "Последња стража", пре 3 године, ретко ко је знао за ове ствари. Са том књигом он је побудио духове на Балкану. Од тада је све чешће почело да се пише о тој фамозној караули, а да зло буде веће, почели су да се јављају "хероји", сви они који су километрима били далеко од саме карауле док је тамо прштало на све стране, док су младићи полагали животе на олтар отаџбине.
Знам да сам већ био пре два месеца у Новом Саду на промоцији књиге "Зов карауле" где сам упознао и аутора и његове другаре: Цицибана, Јоцу, Маљаха, Меденицу... али нешто ме вукло у Шабац, да поново чујем причу о дивјунацима. Нисам хтео да кажем Ненаду да долазим то вече у Шабац, него сам само Богију рекао да ћу доћи са другаром Марканом. Ненад се није пуно изненадио, јер како и сам рече да је по сликама закључио да сам ја често у Поцерини. Јест вала, ја то и не кријем.
Стигосмо пола сата пре промоције у Шабац, и нађосмо паркиг брзо. А салу Културног центра града Шабца смо малко помешали, не због нас самих већ што нам тамошњи локалци лоше објаснише. На улазу сретосмо позната лица, јер се знамо са наших маршева: Церски и Колубарски.
Сала где је промоција одржана била је пуна. Чак су опет људи стајали, било је преко 120 људи присутно. Дошла је и екипа ТВ Шабац да сними прилог.
За главним столу били су Божа Катић у име домаћина, аутор Ненад Милкић, новинар Меденица, хероји са Кошара Цицибан и Шмига. Вокални део су одрадиле млађане сестре Трифуновић. Чуо сам их већ летос тамо у школи у Текеришу, али су сада пуно боље звучале, вероватно због озвучења. Један човек је читао одломке из књиге, али за кратко. Због техничких проблема читање одломака књиге је преузео Катић.
Први је реч добио новинар Меденица, човек који је први од нас Срба отишао на караулу Кошаре, после 1999. где су се Албанци заклели да србска нога више неће крочити. Причао је о дивјунацима са карауле, о њиховом завету и успоредио је то херојство са оним што су наши преци давно урадили на Мојковцу, Солунском фронту, Церу, Колубари...
Након њега присутнима се обратио Цицибан. Војник СР Југославије који није хтео да прича о самој књизи, већ је само потрврдио аутентичност написаног штива. Причао је како се сада јављају "хероји", који би да приграбе парче славе, а он и његови другари их нису сретали онда када су били тамо под непријатељском ватром.
Јовица Шмигић, спољни момак карауле Кошаре, који је својим камионом довозио јунацима храну и све потребштине. Није могао да прича, понеле су га емоције, па је Цицибан уместо њега рекао још пар речи.
На крају Ненад Милкић устаје да каже пар речи. Устао је из поштовања што двадесетак људи стоји, јер је сала пуна била. Причао је како је започео писање књиге. Шта га је толико вукло да исповести дивјунака и њихових породица преточи у роман.
После саме промоције није било пуно питања. Само једно, а тицало се тога да ли је тадашњи потпуковник Љубомир Ђурковић био на Кошарама, уз све то и комадант. Није добијен потврдан одговор.
Након промоције уследила је куповина књига и потписивање аутора. Добро одрађено, морам да признам. Истина мора да изађе ван, доста је било сакривања. Бар сада постоје и ови алтернативни медији и друштвене мреже да пробију информативну блокаду, где сам се годинама сервира: "Ваше право да знате све".
Хероје нисмо и нећемо да заборавимо!
Милан Чучковић
18.02.2017.