Косово и Метохија је србска света земља, која је од вајакада натопљена крвљу. У прилог томе говори и биљка, односно цвет божур. Само на том светом месту он је црвен... црвен, јер је од крви која је проливена на Косову Пољу 1389. године, добио заувек црвену боју. Није само тада србска крв проливана и нису се само тада водили бојеви за србску државу и народ. Било их је још... у Балканским ратовима, Великом рату, Другом светском рату...
А онда и крајем 1990-их, када су албански екстремисти и криминалци добили сигнал из Лондона, Вашингтона, Берлина, Ватикана, Брисела, да насрну на све што има везе са Србством и Православљем.
Тако је у лето 1998. године на скоро свим подручијима Космета, кренула опсежна акција етничког чишћења Срба, од стране албанских паравојника обучених у униформе ОВК, потпомогнути од НАТО пакта, Републике Албаније, Европске Уније и др.
Видећи да албански екстремисти не могу сами и да уложена помоћ не даје адекватне резултате, то је и сам НАТО пакт се умешао са својом авијациом 24. марта 1999. године, када је започела агресија и бомбардовање Србије и Црне Горе, које је трајало 78 дана.
На Васкрс 1999. године на југославенско-албанској граници, код карауле Кошаре, креће највећи окршај србских снага безбедности са непријатељем, који је био три до четири пута бројнији. С тим да су албански злочинци имали помоћ од војске Републике Албаније, француске Легије странаца, британских специјалаца САС, америчих маринаца и других плаћеника. Свима њима је био циљ освојити караулу Кошаре, Призрен, Ђаковицу, те наставити даље и заузети читав простор Косова и Метохије, те га етнички очистити од Срба и православних светиња.
Међутим, давно легендарни војвода Живојин Мишић рече да је један који хоће, јачи од тројице који морају. Управо то је био мотив голобрадим младићима од 18-24 године да бране своју домовину од агресора и не дозволе нове покоље и геноцид над својом нејачи. Нису за то имали никакво наређење, нису имали чак ни комуникацију са командом прва три дана напада... имали су сви заједно једну мисао у глави:
"НЕМА ПОВЛАЧЕЊА, НЕМА ПРЕДАЈЕ!"
Више од деценије ова прича о караули Кошаре је била обавијена велом тајне и мрака. Вероватно из разлога што је тадашњи србски државни и војни врх имао низ пропуста и грешака, па су желели да сакрију своју срамоту и одговорност, али нису могли да оперу савест.
Тек пре пет-шест година понеки новинар је написао неки редак у неком чланку о крвавом косметском пролећу 1999. када су србски младићи своје животе уграђивали у темеље домовине из које потичу. Домовине која их је заборавила?!
Млађани писац Ненад Милкић из Зворника, слушајући приче војника СР Југославије, који су преживели пакао карауле Кошаре, решио је да њихове потресне исповести преточи у један роман "Последња стража", који је објавио 2014. године. То је била прва књига из трилогије под насловом "Ми смо бранили Кошаре". Књига је буквално побудила духове на Балкану, те почела да позива на одговорност оне који су себи поделили ордење у име лажне победе и издаје сопственог народа и војске.
Ове године, Ненад Милкић објављује и другу књигу "Зов карауле" из споменуте трилогије, која је још више разгорела жар о Кошарама и шта се заиста дешавало, ко је бранио србску земљу, ко није одустајао ни педља, а ко је окренуо главу и оставио децу да крваре на у врлети Проклетија.
Мало, мало па сам се распитивао када ће бити и промоција те књиге у престолници. Нисам добио никакав охрабрујићи одговор. Али када сам видео плакат на коме је писало: петак 16. децембар у новосадском Спенсу од 19 сати, нисам имао дилему. Напротив, већ сам себе видео тамо, са другарима Стубовцима, јер је њима близу.
Одмах после посла, ја позовем Момчила те му потврдим свој долазак, а он вели да ће и он доћи, али са делегацијом у "Спенс". Мислио сам да ће доћи чланови "Стуба"... кад дође он породично, мама, тата и млађа сека Милица. Ова старија Бока, била на послу, па још данима раније кукала како не може да утекне и да јој је жао што неће моћи бити. Јер ем што је већина чланова удружења била, ем је тематика таква да срце просто скаче на сам помен речи: Космет, Кошаре и сл.
Дођосмо до хале Спенс, потражимо најављену салу, где сам мислио да никога нећу познати... кад врага, видим одмах Биљу Диковић, видим Ристу Кнежевића... Дође и Нина Стаојановић да нас поздрави. Она је била и водитељ програма. После 15 академских минута кашњења, креће и промоција књиге. Сала је била пуна, а пар људи са стане је стајало.
Први се присутнима обратио аутор књиге, Ненад Милкић (31), који се захвалио присутнима што су дошли, не због њега, не због књиге, већ због поштовања наших истинских хероја који су пре 17-18 година на бранику отаџбине храбро стајали и гинули, борећи се против надмоћнијег непријатеља.
Затим је Нина Стојановић, председница Стуба Краља Стефана, читала је одломак из књиге.
А након ње микрофон узима Михаило Меденица, по струци новинар, човек који је први Србин, после рата на Космету посетио караулу Кошаре, тачније рушевину зграде. Причао је управо о томе, како је изгледало то врашки опасно путешесвије до карауле, у неприступачним и јако опасним теренима, где су се Албанци заклели да србска нога више неће крочити, пошто су ту изгубили много својих војника, скоро 2.000 за годину дана борби.
Споменуо је свог покојног пријатеља, који је лежао у болничкој постељи и тражио да му Михаило стално прича о Кошарама... чак и приче које је више пута споменио, њему су опет биле драге и миле... Рече Меденица, како су Кошаре србска светиња, успоређујући их са Високим Дечанима, Пећком патријаршијом, а по жестоким окршајима и са Кајмакчаланом. Јер како сам вели око 100 момака у униформама ВЈ и три подофицира (водници Иванковић, Васке...), су остали да бране фронт од 11 километара, та прва три дана. Били су 2-3 дана одсечени од команде и цивилизације. Имали су мало оружја, још мање хране... али чак и они који су били рањени, враћали су се не желећи да оставе своје другаре на првој линији фронта.
Опет се присутнима обратила Нина, читајући одломак о војнику "Шумару", чији је митрајез косио непријатеља, све док је имао муниције.
Реч добија Мирослав Маљах, звани Пезос, из Новог Сада, учесник борби на Кошарама 1998-1999. Он није желео да прича о себи, већ је хтео да прича о томе како је и зашто су Кошаре постале табу тема у Србији. Захвалио се Ненаду Милкићу, на труду, јер су преко његове књиге "проговорили" и момци, односно војници који су животе положили на браник отаџбине.
Меденица поново узима реч, те говори о срамоти која се дешава данас, а то је заборав момака са Кошара.
Нина чита одломак о капетану Крунославу Иванковићу, о његовој херојској погибији, јер је хтео да заштити свог војника да не падне у руке непријатељу. Млади човек од 24 године, положио је живот, а оставио иза себе жену и две ћерке.
Ненад Милкић, узима микрофон, те казује да сви присутни устану и аплаузом поздраве породицу капетана Крунослава Иванковића, што сви присутни чине. А онда се присутнима обратила Синди Иванковић, ћерка капетана 1. класе Крунослава. Захвалила се Ненаду на труду и ангажовању.
Причала је Синди да памти свог оца као "тату", кога је последњи пут видела са само седам година. Казала је девојка Синди, на ивици суза, да је на Кошарама остала младост, лепота, срца јуначка... да се управо ту на караули учила она патријаха Павла реченица, шта значи бити човек.
Још један чланак из књиге Нина је читала, о потпоручнику Предрагу Леовцу, из Пљеваља, о његовој херојској погибији. Како су га његова 4 војника извлачили са шаторским крилом, јер су веровали да ће преживети.
За главним столом седио је и Ђура Елчић, отац два дечака, у књизи описан као Пезос. Говорио је о томе да никакав новац, не може да купи, чојство, јунаштво и ту саборност преживелих војника. Рече још како чврсто стоје иза Ненадових књига иза сваког реда написаног. Причао је Ђура, како данас незванично доста се прича о Кошарама, како многи "јунаци" се данас бусају у груди са Кошарама, како их многи својатају...
Нина је присутнима причитала још један чланак из књиге. Овај пут о војницима који су напустили након рата Кошаре, како их та чувена караула прогања, било у Србији или у иностранству...
Након свега, присутнима се обратио аутор Ненад Милкић, који је устао. Устао је из поштовања према присутнима који стоје и онима који су пали за Србију на тој караули. Говорио је како је та караула подигнута, где се налази, како је почело да се прича о Кошарама. Рекао је да сама караула није била предвиђена да се брани, тачније било ју је немогуће одбранити. Спомињао је имена истинских хероја управо са Кошара.
Споменио је и присутног Јовицу Шмигића, који је био возач ВЈ, и својим пожртвовањем спасавао десетине војника. Рече Ненад, како је присутне окупили духови мртве страже са Кошара.... како треба причати о истини и када се изађе из сале.
Након свега, публика је добила право да поставља питања, тако је 20-ак присутних то и учинило. Аутор Ненад је после промоције потписивао књигу на задовољство присутних.
Ацо, Момчило и ја отишли на по једну кратку у оближњи кафић, а онда одох на периферију србске Атине да одвезем Момчила, његовој кући... док смо ишли видим да на неком зиду пише "Србадија кличе цела"... ја погледам Момчила, и питам: "Хоћемо ли?"... он вели: "Ајде!". Пар сличица, а једна је успела.
Једно лепо вече у Новом Саду и част да се присуствује оваквим догађајима.
Хероји не умиру, они живе вечно у нашим сећањима!
п.с. Жао ми је само што Бојана није могла да присуствује и најболнија ми је њена реченица наредно јутро у поруци, где каже: "Нећу ни да питам како је било".
Ух...
Милан Чучковић
18.12.2016.