Видовдан у нас Срба има велики значај и духовни и национални. Почевши од Косова Поља, Латинске ћуприје у Сарајеву...итд.
Мени лично не буди лијепа сјећања, јер те 1991. године силом (не)прилика сам напустио завичај и пријатеље, изгубио дом и дјетињство, заправо преко ноћи одрастао... Није ово никаква патетика како би злуради комплексаши могли да кажу. То је једна од милион прича коју ће вам сваки Србин са простора авнојевске Хрватске испричати, без обзира гдје је живио: Карловац, Сисак, Осијек, Задар, Ријека, Госпић, Бјеловар, Сплит, Шибеник, Нашице, Дарувар, Нова Градишка, Сењ, Вировитица, Загреб, Винковци, Славонски Брод... принцип је свуда био исти.
Вријеме среће и благостања: Осамдесете у Борову
Кад год би у каснијем времену се враћао у крај гдје сам одрастао и начинио прве кораке, мени би то био празник.
Скоро да није било дана у избјеглиштву, а да се нисам сјећао неких несташлука, школске клупе, одлазака на Боботски канал, догађања у спортској дворани, тренинзи на војничким справама, играње Камичка на паркингу и још много чега што ми се трајно урезало у сјећање. Напамет знам стари кућни број и адресу, број телефона декламујем у пола ноћи да ме неко пробуди... болест звана носталгија.
Зато сваки пут на тај дан слушам "Пролазе године дуге" коју изводи Миле Делија. Не плачем, али душа јеца и осјети се горчина, чемер.
Разлог зашто се то све дешавало већини је можда малкице и познат, али кладим се не у потпуности.
Још од прољећа 1990. у Борову Насељу и Вуковару, као и читавој СР Хрватској је "клима" почела да се мјења. Хрватски ревизионист и бивши Титов генерал, Фрањо Туђман побјеђује на изборима и одмах пријети да ће довршити пројекат Ријешавање србског питања у Хрватској. Расистичке и шовинистичке изјаве је давао без имало стида. Почеле су да се буде авети наци-фашистичке НДХ. Освањивали су увредљиви графити у којима је било много тога нечастивог. Ко се не би уплашио тога?
Локални моћник Томислав Мерчеп, дисидет још из раних седамдесетих година 20. вијека (када је Матица Хрватска покренула 1971. МАСПОК) постаје градски "шериф". Окупио је око себе групу беспослених и гладних "каубоја", већином својих Херцеговаца који су хтјели да спроведу Туђманове морбидне планове у дјело. Нису се бојали ничега и нису скривали своје планове.
Кренуле су да се чују детонације ноћу. Локали и куће Срба летјеле су у ваздух. Премлаћивање и киднаповање "неподобних" грађана су биле готово свакодневне. Био је то упечатљив начин застрашивања Срба, који нити су имали јасну свијест о томе шта им се уствари дешава, а још мање како да се самоорганизују и заштите. Они су очекивали да ће Генералштаб ЈНА им то пружити. Свако је размишљао да ако није ништа крив, ништа се неће десити.
Они који су требали да их чувају су из далеког Београда нешто добацивали.
Ноћ прије одласка, комшија из сусједне зграде мортус-пијан са терасе псује мајку Туђману и Милошевићу, јер је оженио Хрватицу са којом има троје дјеце. Било је то језиво "искуство".
Сарадници или непријатељи: Туђман и Милошевић
Тако и тог врелог јунског поподнева о Видовдану само смо се спаковали јер је "кап прелила буре". Да то нисмо урадили (п)остао бих сироче, тврдим то одговорно, ма шта зли језици лајали и бавили се нагађањима. Срећа је била у тој врућини, јер су "контролори" се склонили у хлад.
Нико није био срећнији од мог оца коме су се тих дана стално привиђале слике покоља у Глинској цркви, још из времена Другог свјетског рата, пошто су нам само тамо три рођака заклана дан пред Огњену Марију 1941. године.
Од тада прођоше 33 љета...
Иако обишао многа стратишта и био на безброј парастоса и помена за наше мученике, никако да Господ отвори путеве како би могао у родном мјесту присуствовати обиљежавању страдања србских жртава који су убијени и(ли) нестали у ратном вихору 1991. године. Неки пред сама оружана дејства, али и током ослобађања Вуковара.
На позив Слобе Јаковљевића одлучих се доћи у завичај. Њему је отац Јово убијен још 29. јуна те кобне 1991. и то на кућном прагу.
Парадокс је у томе што хрватске власти и Јаковљевића и све друге србске жртве игноришу, праве се да не постоје. Ако би их признали, морао би неко одговарати... како да приведу правди и процесуирају "хероје"? Оне које су им створили "државу". Такође и мозаик грађанског рата у Хрватској би умногоме био промјењен. То је оно што лицемјери подругљивио називају "нема политичке воље".
Нађох се тако у пријеподневним сатима код дјечијег вртића у Брезовом парку. Ту нема споменика, нема никакве табле, нема ничега што би подсјећало на звјерства над Србима. Локалне власти деценијама не дозвољавају поставку било чега што би подсјећало на злочине и боровску трагедију из деведесетих година 20. стољећа. Поздравих се са неколицином бивших комшија које познадох. Ипак, Слобо ми показа на старину Божу, који упркос старости још је виталан и доброј менталној кондицији.
Дођоше и представници локалне србске заједнице, па тако на једно дрво положише два цвијетна вијенца. Казаше ту неколико реченица, чиме је обиљежавање било готово.
Одосмо потом до старог дијела Вуковара у православни Храм Св. Николаја. Ту смо присуствовали празничној литургији, а потом и парастосу. У порти видјех и спомен-крст за све србске жртве и друге невино пострадале у рату 1991. године.
На крају одосмо пјешке до Веслачког клуба на Дунаву. Ту је у ријеку бачено 120 ружа за 120 србских жртава из Вуковара познатих именом и презименом. Ове локације које смо посјећивали нису случајно одабране. Истина је нажалост и даље у мраку и магли.
Вратисмо се до Борова Насеља гдје смо и ручали. Слобо је био добар домаћин. Прође сат времена још у дивану и размишљању за неке нове активности.
Написа: Чуле
01.07.2024.