Васкршња акција у Баранди 15.4.2017 - www.srbskisvetionik.org.rs
Акције

15. април 2017.


ВАСКРШЊА АКЦИЈА У БАРАНДИ 15.4.2017


Пре пар дана једна цура Милена, Личанка из удружења Завичај зове ме телефоном и вели да је рада да идемо поново у Баранду, да обрадујемо дечицу од Новаковића и уручимо им слаткише поводом најрадоснијег хришћанског празника - Васкрсења Хрстовог и симбола хришћанске вере. Нисам ни имао дилему.

Било је само питање да ли ћемо ићи петак или субота. Због мојих обавеза одлучисмо се за суботу. Поред нас двоје, са нама на путешесвије пошли су мој имењак Милан Далматинац и Ђурђа Поповић, из удуржења Личана Завичај.

Свако ко је био једном са нама у Баранди хоће опет да иде, јер стварно сваки пут схватамо суштину живота. Сваки пут виђамо хероје данашњице, који у суровим условима живота се боре да опстану упркос свим проблемима и недаћама које су се надвиле над нама. Једноставно, баш ту човек добије неки нови елан и разлог да се бори више и јаче.

Полазак је био заказан за десет сати изјутра. Таман да се наспавамо и одрадимо јутарње послове ко шта је имао да обави по граду. А место поласка одредисмо "Банију", нећемо ваљда неку другу регију. Шалим се мало. То место нам је када идемо у банатску равницу заправо најзгодније.

Пошто ове цуре нису могле да вуку све слаткише што нам је Миленина колегиница, Нина, тачније њена мама послала, онда сам ја направио "велики напор" до њихове куће и потрпасмо све у гепек. Код "Баније" нас је чекао Милан од Баранде, тако је данас прекрштен.

Уз пут смо штотша диванили и причали како смо имали згоде и незгоде на Космету, тачније у Призрену прошли викенд. То нас је Милена и питала, јер она нажалост није могла да иде са нама.

У Опову смо се снашли, није било проблема, али у Баранди смо морали да питамо за улицу, број смо знали. А тамо већ у дворишту нас чекају: Ђоле, Бранка, Никола и Марко. Сви насмејани и весели, јер знају ко им долази у госте. Одмах су ту грљења, пољупци као да се сто година нисмо видели.

Милица нас одмах зове у кућу, каже да има послужење, а нама се не иде у затворен простор. Ми би напољу да се играмо. Купили смо лопту и неке рекрете, за бадминтон. Сунца је слабо било, нешто се наоблачило, а нама је до игре.

Показивали су нам Неша и Милица њихову башту, воћњак како су кренули да то уређују. Све им је природно, нема ништа вештачки и шприцано.

Настала је игра са лоптом, она дечија "Магараца", коме испадне лопта добије слово М, онда А, па Г... и тако редом. Цика, вриска, граја, као некад што је било... Разлике у годинама готово да није било.

Тако нас после неког времена Милица потера у кућу, додуше и киша се претила, а ветар задувао. Спремала Милица свашта, као да долази нека државна делегација. Бранка је имала састав, Ђоле је рецитовао, Никола је причао, није више ћутљив, а Марко прави враголан. Раније се стидио, а сада прави немирко.

Милица нам је показала неке своје писаније, што би било добро да угледа светло дана кроз неку књижицу ове или пак наредне године. Ту је Милица описивала своја сећања на Лику и детињство.

Касније смо изашли ван, те повадили оно што смо донели, а деца то потварала у дворишту. Настављена је игра, имали смо ногомета, са све навијачима који су припомагали цурицама, а не нама дечацима. Тако да је остварена њихова победа "на кварно". Шала мала.

Није ни био битан резултат, већ што смо се ми добро забавили са децом и пружили им радост.

Прича нам Милица како ту у Барадни ретко где има дружења, каже да тамошњи мештани не друже се чак толико између себе, а не са другим. Једина другарица јој је њена земљакиња Мира, па нам је предложила да кренемо до њене куће и да је упознамо.

Одосмо ми до комшинице Мире, жена која је давно напустила Лику, али Лика није њу никада. Задржала је ијекавицу и свој аутентичан лички дијалект. Своју собу је окречила и исцртала врхове Велебита, да не заборави да јој ублажи ону носталгију.

Цртала је и цркву Св. Петра и Павла у Залужници, па окачила на зид.

Жена је иначе кулинарски мајстор. Прави одличне колаче, а послужила нас је и са соком од маслачка. Било је то прилично јако за нас, па смо морали разређивати са киселом водом и то више пута.

Након свега, кренусмо назад за Београд. Свратисмо у центар Опова да попијемо једну кафу и лимунаду, јер онај сок од маслачка је чинио своје. Тамо смо имали један прави крајишки форум односно дискусију, на тему нашег идентитета, постојања и наравно опстанка.

Кренусмо даље, а цуре угледаше "принца на белом коњу", што је ова гарава Личанка морала да овековечи сликом.

Са леве стране на главном путу видесмо православну цркву Св. Николе, тако да није ни било дилеме да ли да застанемо и обиђемо је. Тих 20 минута нам апсолутно ништа не значи, а видели смо једну православну лепотицу, пошто нас је оповачка црква све одушевила.

Пут до престолнице настављамо са причом и анегдотама са Косова и Метохије. Неко ће следећег викенда поново, а неко тек у мају. Стижемо тек после подне, препуни утисака. Заправо видесмо колико новац губи вредност на појединим стварима.

Имати материјално богатство не значи ништа, ако немате коме да то дате и поделите са неким. Зато је ова васкршња акција била више него одлична. Боже здравља ићемо опет, али и довешћемо Новаковиће у Београд, ако не пре онда за Крајинаду, почетком јула месеца.

 

Милан Чучковић
15.04.2017.





Посећено је: 4085  пута
Број гласова: 30
Просек: 5.00
Оцените нам овај чланак:






HUMANITARNA AKCIJA   BARAND OPOVO   JUZNA VOJVODINA   SREDNJI BANAT   DECA MALISANI   VASKRSNJI PRAZNICI   MARJAN NOVAKOVIC  


ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Извештај из Баранде 28.01.2017

У Баранди по други пут 19.2.2017

Извештај из Баранде 09.09.2017

Извештај из Баранде 13.12.2017