Историја је већини Срба досадан и небитан предмет у школи... ни код куће се о томе не прича превише. Углавном се своди на помињање година и декламовање градива како је написано у читанкама. Ријетко да се неко упусти у шуштину и дубину материје која је важна, не за оцијену, већ за живот, јер су Срби вјечити понављачи "учитељице живота".
Истраживањем вертикале страдања србског народа у фочанском крају, нећемо само уочити 1992. годину, већ и раније - Први и Други свјетски рат. Управо за то је врло добар примјер село Јошаница која се налази сјеверо-источно од града Фоче, у брдима, окружено шумом.
На помен Јошанице већ деценијама ми кроз главу пролазе слике масакра који је учињен мјештанима србске националности средином децембра 1992. године када су припадници ткз. Армије БиХ из Вишеграда, Горажда, Рогатице и Фоче, под командом Заима Имамовића и Ахмета Сејдића, са 1.000 бојовника опколили ово село. Архитекте овог масовног злочина били су:
- Хаџо Ефендић, члан СДА и начелник Горажда
- Ферид Буљбашић, командант ОГ "Источна Босна"
- Недим Алагић звани Педа, командант рогатичке бригаде ткз. Армије БиХ
Убијено је на десетине цивила, избројаше 56 Срба од беба до стараца. Злотвори су намјено напали на велики православни празник Никољдан. О томе сам давно писао чланак за ЗНС портал, али и гледао документарни филм "Никољданске сузе". Тамо сам видио да постоји једна жена, Душанка Вишњић-Лаловић. Она је у моменту Јошаничког масакра имала непуних 18 љета.
Дочекала је да њени најмилији буду убијени и то на најмонструозније начине. Они који себе зову Алахови ратници нису убијали жртве ватреним оружјем, већ хладним. Серија убистава Срба је почињена: ножевима, камама, жицом, маљевима или металним штанглама. У контранападу ВРС ова банда монструма је протјерана.
Прије двије и по године у емисији Разбуђивање гостовала је управо Душанка Вишњић-Лаловић. Само пет дана након емитовања те емисије Тужилаштво БиХ је подигло 13 оптужница које су потврђене, против бивших припадника ткз. Армије БиХ. Суђења су у току. Мени је занимљив овај податак. Међу оптуженима је био и убица мале Данке Тановић, дјевоjчице од свега 2 године... он је извршио одмах самоубиство, тако кажу званични извјештаји.
Наредних година настављена је комуникација са Душанком. Она нас је и раније звала на крсну славу села (вашар, сабор, кирбај...) Јошанице, али је то увијек било радним даном. Овог прољећа то би у суботу. Тако и рекох Душанки да ћемо вјероватно доћи нас пар.
Са другарима кренух у петак увече из Београда, а покуписмо и Рада код Лазаревца. Коначисмо у ББ подно Таре, да нам пут буде лакши. Сутрадан чим зора освану ми похитасмо нашем циљу. Успут стадосмо до споменика Милутину, у Мокрој Гори, односно борцима Великог рата који су живот дали за идеал слободе и свесрбског уједињења. Нажалост, политика страних центара моћи је њихов труд и допринос обезвриједила.
Настављамо право све до Фоче. Ту нас дочекаше Душанка и Јанко. Они су нас одвели у Јошаницу која је фино сакривена у зеленим брдима. Тамо је већ било народа, а у цркви Св. Ћирила и Методија није било мјеста ући, већ је 20+ људи стајало вани. Јутарње богослужење је потрајало. Након прелијепе литургије свештенство Дабробосабске митрополије СПЦ, освешта и пресјече колач.
Сем домаћих, овдје је било и приличан број гостију из Београда, Ужица, Подгорице...итд. Баш ме одушевило то што је О. Макарије загуслао мало да нам крепки душу, јер како је славни Његош диванио: "Тамо гдје се гусле не чују, тамо је мртва и кућа и људи".
Како нам рекоше, да приђемо на послужење у парохијски дом. Кумови славе, Мићевићи су се баш добро потрудили. Заправо сви Јошаничани су срећни што њихово мјесто оживљава, тачније, збор се одржава већ четврту годину за редом.
Три деценије су прошле у сузама, јаду и туговању. Да Србе нису сломили муслимански злотвори показало је коло. Рекоше ми да је било раније полемике да ли звати музику или не... На крају преломише да музика може да буде... јер да је нема, зликовци би испунили циљ. Овако се показује да лагано Јошаница васкрсава!
Причали смо са мноштво људи, те смо установили да наша сарадња на пољу културе памћења мора да се настави, на обострано задовољство.
Хтедох да кренем, али моји саборци невољно кренуше, видим да им се остаје, али кућа је далеко... Ипак, јако корисна ствар је то што смо посјетили Музеј у Фочи. Јанко нас је одвео, а директор Данко дочекао. Мноштво ствари смо видели и чули ту. Много ствари смо научили, јер је Данко био јако добар водич кроз спомен-собу.
Застадосмо у Вишеграду. Посетисмо Андрићград те душу напојисмо у прелијепој цркви, дринској Лазарици. Усликасмо се са пар занимљивих фотографија.
У селу Варадиште на "замишљеној граници", нађосмо и спомен-капелу Св. Ђорђу победоносцу. Она је подигнута 1932. али је обновљена 2016. Ту су похрањене кости наших 440 јунака који су Аустроугарима 1914. показивали да нису добродошли на Балкан. Мало је ово завучено и тешко се проналази, тим пре што се налази између два гранична пункта.
Преко Ужица и Чачка, ми у касне вечерње сате стигосмо кућама.
Већини читалаца ће ово бити непојмљива ствар... запуцати 340+ километара ради "ничега". Никада нећемо бити исти, јер док вас занимају: политика, естрада и спорт, па вам је Лондон близу, а Фоча далеко... код нас је обрнуто. Култура памћења, поред ћирилице и Светосавља нас чини Србима.
Догодине, ако Бог да опет идемо.
Написа: Чуле
п.с. Код Јошанице може се лијепо применити један слоган који прије неколико љета видјех у Братунцу:
Затрли нам нисте сјеме
побједиће наше племе!