Субота преподне, крај јануара месеца 2018. године...

Корачам полако кроз београдску Рузвелтову улицу покрај Новог гробља и гледам на сат... пише 09:40 сати. У џепу носим златну медаљу коју треба да уручим једној девојчици. Валентина се зове. Живи у Панчеву, од скоро је добила брата.

Свратих пре тога у цвећару да узмем и венце за војводе... Нађох се ту са ветераном Светом. Мало се раздиванили кад видим да је време да кренемо до главне капије Новог гробља. Ту дођоше Милан и Валентина, тата и ћерка. Она не зна зашто је отац довео, то је било наше мало изненађење. Питам је да ли ме се сећа... клима главом и смешка се. Поздрављамо се и питамо за јуначко здравље. На самом Колубарском маршу, ове године, ја сам јурцао на сто страна, горе-доле јер су ми фалила три искусна клапца: Мића, Коле и Зоки... па не стигох да продиваним са сваким учесником...

Кренусмо нас четверо, право горе до споменика Србским ратницима 1912-1918 али без Трајчета, који рече да ће мало каснити. Зашто баш ту? Зато што је у томе симболика.

Велика Валентина је са нама одраслима направила 10. децембра 2017. један велики подвиг, а то је учествовање на четвртом Колубарском маршу. Препешачила је са нама преко 20 км без ичије помоћи или шверцовања аутомобилом. Не само ја већ и остали учесници су се плашили тога да ли ће девојчица стара 8 година то издржати, јер је било доста печашења по снегу до колена. И издржала је она без проблема, веровали ви мени или не, иако је задњих пар км било и јаког ветра.

Ово је први пут да некоме додељујемо златну медаљу Колубарског марша, а све је кренило од нашег другара Зокија из Врања који је то и предложио. Вели он нама како је сам марш одлична ствар и да га је Валентина одушевила, па да поделимо захалнице онима који су већ дуго у овој причи. Док би се златна медаља додељивала онима који направе нешто изнад очекиваног.

Тај предлог сам ја презентовао мојим саборцима и како нико није имао ништа против одмах смо кренули у реализацију идеје.
 
Уручење медаље за саму Валентину је била тајна, тачније, ја сам то њеном тати рекао, али да не каже њој, већ да то буде велико изненађење. И било је. Упитам ја Валентину да ли зна зашто је њен тата довео данас ту код споменика. Кад рече да не зна... ја извадим златну медаљу и кажем:
-  "Ово је за тебе... Зато што си препешачила цео Колубарски марш без помоћи оца. А то не могу чак ни много старији од тебе. Зато ти дајем ову златну медаљу да нам дођеш опет и да поведеш и своје вршњаке, јер није циљ само печашити, већ и да се чују историјске приче о нашим славним прецима. Ти ако наставиш тако, постаћеш хероина као Милунка Савић...".

Знам да она још није свесна шта је заправо учинила, какав подвиг, ни ко је уистину Милунка Савић, али нема везе... Казаће се то њој само кроз коју годину. Валентина је за мене вансеријско дете и херој.

Благо оцу и мајци што је родише и брату што је имаде!

Милан Чучковић
20.01.2018.