Стољетније завршетка Великог рата 04.11.2018 - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика од 12.11.2015

Данас: 277
Јуче: 816
Недељно: 3213
Месечно: 13137
Годишње: 147000
Укупно: 305401

Највише посета
25.8.2018 2808
























































4. новембар 2018.


Стољетније завршетка Великог рата 04.11.2018


Први светски рат (1914-1918) односно Велики рат је један од најтрагичнијих, уједно и најславнијих епопеја нашег србског народа икада. Зато што смо изгубили више од трећине становништа, односно преко половине мушког радно способне популације... а уједно забог наших славних битака на Церу, Колубари, Мачковом камену, Мојковцу, Кајмачалану, Добром пољу и др. за нас је чуо читав свет. Србски војник је заправо био србски сељак. Обувен у опанке, слабо опремљен оружјем, али са срцем лава, јер је бранио своју породицу, кућу, фамилију, село... заправо своју отаџбину!

 

Бечки двор је ушао у рат против Краљевине Србије у лето 1914. године са циљем да је уништи, згроми и запоседне њену територију, верујићи да ће тад Пут на Исток бити олакшан. Ситуација је била тотално не очекивана... Аустроугарска се распала крајем 1918. године, а Краљевина Србија је проширена од Битоља до Печуја... обухватајући територије: Шумадија, Рашка, Тимочка Крајина, Јужна Србија (Македонија), Црна Гора, Срем, Бачка, Банат и Барања.

Плус што је крајем новембра исте године ослобођена србска територија западно од Дрине, односно Херцеговина, Далмација, Лика, Кордун, Банија, Дубровник, Босна, Славонија... и не само то, србски војник је барјак слободе донео до Клагенфурта и Ријеке.

А 1. децембра 1918. године у Београду је проглашена прва јужнославенска држава која је названа: Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца, која је после десетак година променила назив у Краљевина Југославија. На челу те државе била је династија Карађорђевић.

 

*   *   *

 

Република Србија је лета 2014. године  започела обележавање стогодишњице Великог рата... тачније осећао се тај дуг према прецима јер се о тим значајним догађајима и местима буквално ћутало више од 70 година. Тачније, генерације које су похађале школе после 1945. године су о Великом рату училе врло мало јер је образовни систем комунистичке Југославије највише пажње поклањао дешавањима из Другог светског рата, али истовремено скривао геноцид који је учињен над Србима у Првом и Другом светском рату.

Таман тако је и октобра 2015. године основано удружење Србски Светионик, са циљем да освести наше људе чији су потомци и о коме треба да уче, да створи Културу сећања на наше жртве.

У последње три године прошли смо многа места и чули много прича које за време редовног школовања нисмо успели да чујемо. Штавише, постали смо и организатори неких манифестација посвећене Великом рату.

У једном моменту дошло је до сарадње нашег удружења и свештенства храма Светог Архангела Гаврила. Тачније, наш другар Алимпије је одржавао предавање на тему стогодишњице мучког убиства царске породице Романов у јулу ове године у том храму. А касније Отац Јован је са нама средином септембра ове године походио у Грчку, када смо обележавали стогодишњицу пробија Солунског фронта и посетили: Кајмакчалан, Евзони, Зејтинлик и др.

Отац Јован је добар свештеник, одличан беседник и прави родољуб. Он је препознао наш рад, наше залагање и наше циљеве. Зато нас је позвао пре неколико дана и замолио да му помогнемо око обележавања Стољетнија завршетка Великог рата, за који је добио благослов од патријарха за недељу 4. новембар.

Тако сам и ја размишљао како да му помогнемо јер је идеја свакако добра. Тог дана пре равно 100 година Србија је поразила свог непријатеља односно Аустроугарска се распала у парампарчад.

Одлучили смо да донесемо наше чувене заставе посвећене јунацима Великог рата, затим да се наши момци и девојка обуку у униформе из тог времена. Договор је био и да принесемо жито, погачу, соли... и видимо нешто за културно-уметнички програм.

Све је ишло како тако, сем фолклора, једино смо ту имали мука а најгоре је било ноћ пре манифестације. Обећани су отказали своје учешће, тако да ни ја ни Игор нисмо веровали шта нас је снашло. Међутим, нисмо се предавали. Јутро је паметније од вечери, тако да је Игор свакако довео своје другаре са фолклора, а додатно су дошли играчи АКУД "Иво Лола Рибар" из Београда. Уместо живих гласова, морали смо пуштати песме преко компјутера, није било друге. Али то је већ особина великих ратника, да иду са оним чиме располажу, а не да плачу за оним што немају... и успеју!

Ноћ раније Прва дама је направила погачу, а то јутро и ванглу жита. Моје је било да спремим заставе и униформе. Најавио се наш саборац из Руме, Горан Митровић да ће доћи. А улоге за сцену су подељене пар дана раније. Ана је добила улогу Милунке Савић, Пеђа улогу Душана Пурића, док је Чуле глумио Живојина Мишића.

Први на догворено место је дошао заставник Свето. Прекаљени борац из последњег рата, који ваје долази раније. За њим и Пеђа, ми остали на време, једино је Ана минимално окаснила... Одмах смо се пресвукли и узели барјаке. Отац Јован рече да барјактари стоје на улазу до 09:00 сати. Тада смо са осталим парохијанима ушли сви у цркву.

Свештенство СПЦ су одмах након литургије служили парастос за све наше јунаке Великог рата, који су свој животе уградили у темеље наше слободе. Црква је била пуна и игла није могла да падне. Са терасе су се чули анђеоски гласови деце која су тако лепо певала, да сам се бар десет пута окренуо ка горе да их видим.

После парастоса наши помагачи су држали жито за парохијане, а на изласку из цркве Тамара је држала погачу и соли. Игор је добио место тонца, тако да је и он схватио своју улогу озбиљно. Црквењак нам је такође учинио свима што је доне струјни кабал. Пошто нисмо имали водитеља, то је Чуле преузео и ту улогу због гласа.

И програм је почео нешто после 11 сати. Са разгласа се чула свечана песма наше земље: "Боже правде", али у оном изворном облику где се спомиње србски краљ. Затим се Чуле обратио и најавио пригодан програм. Иако су фолклораши планирани за завршетак, пребачени су на почетак програма јер су после имали још обавеза.

Затим је на сцени ступила Ана Читлучанин и оживела Милунку Савић, наредника у Другом пешадијском пуку "Књаз Михаило" и најодликованију жену у историји ратовања. Њена јединица је једина понела титулу - Гвоздени пук. Тако је уствари укратко беседио Чуле најаву за Ану.

Ана је то својски изнела, јер је већ на Кајмакчалану глумила Милунку и у Јошаничкој Бањи, поред њене родне куће.

Са разгласа се чују стихови "Марш на Дрину", то је једна од најпознатијих песама Првог светског рата. Затим је Чуле најавио Предрага Антовића, који је оживео лик Душана Пурића, легендарног комаданта ужичког пука "Стефан Немања", који је херојски погинуо на Мачковом камену септембра 1914. године.

Игор преко разгласа пушта песму Љубе Манасијевића "За Србију и слободу", која је 2014. написана, али још није доживела популарност какву заслужује.

Напослетку је и Чуле оживљавао војводу Живојина Мишића, нашег најславнијег војсковођу свих времена... једино је он од војске која је у расулу на Колубари 1914. године успео да сабере и нареди силовит контранапад и порази непријатеља. Говорио је Жућине чувене речи са Солунског фронта 1918. године, када је он својим говором толико добро мотивисао своје борце да су за пар дана пробили фронт код Доброг Поља и за два и по месеца ослободили отаџбину.

Након тога, чули смо стихове чувене песме "Тамо далеко", преко разгласа. Певали смо је сви испред цркве. На сцени је опет Ана, која је прочитала песму "Плава гробица" од Милутина Бојића, која описује страдање наших предака после Албанске голготе, на Крфу и Виду 1916. године.

У име храма обратио се и домаћин, а то је Отац Јован који је дивном беседом разгоревао наш патриотизам и говорио како треба волети отаџбину, јер отаџбина није територија, нису границе, није политика... отаџбина је у срцу! А за сам крај позвао је он да сви скупа, свих 250 присутних отпевамо песму "Пукни зоро", што смо и учинили. Програм је био завршен, а већина присутних је добола диск са тематиком Првог светског рата.

Послужење је било на столу тако да су парохијани могли и да се послуже.

Заиста све похвале старешинству храма Светог Архангела Гаврила у Хумској улици у Београду... на идеји и организацији. Један леп моменат свих нас који ћемо ово памтити, јер смо се сетили наших предака и захваили им се на жртви коју су дали због потомства.

Ми настављамо наше активности даље, а прва на реду је Марш победе, који је заказан за недељу 11. новембрар 2018. године, када ћемо пешачити 21 км од Споменика Незнаном јунаку на Авали, па преко Храма Светог Саве до Новог Гробља на Звездари. Тамо ће такође бити пригодан програм и полагање венаца са парастосом.

Немојте тражити изговоре, тражите начин да дођете!

 

 

Милан Чучковић
04.11.2018


 

Било је, величанствено. Погледи и осмеси присутних, фотографисање и честитање силних људи, они аплаузи, заиста сам поносан. А играти славног официра Душана Пурића, то је тек част.

Сјајно смо били расположен, били смо као један и завредновали поштовање и свештенства на челу са владиком и официра на челу са мајором.


 


Предраг Антовић
04.11.2018

 


 




Посећено је: 134  пута
Број гласова: 15
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:




























Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена,
Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре,
кличе Србство: Устани Лазаре!

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те васкрсло Косово, најсветије поље Србиново!