Стазама Колубарске битке 25.11.2023 - www.srbskisvetionik.org.rs
Акције

30. новембар 2023.


СТАЗАМА КОЛУБАРСКЕ БИТКЕ 25.11.2023




Почетак 20. века не само на Балкану, већ и на читавом Европском континенту су се осећале неке тензије које су кулминирале Видовданским атентатом у Сарајеву, када су припадници Младе Босне убили жртвованог аустријског престолонследника и надвојводу Франца Фердинанда. Аустроугарска као моћна европска царевина је коначно имала "адут у рукама" да се обрачуна са Србијом. Планови и организација њених оружаних снага су већ биле спремне, пошто су нетрпељивости Бечког двора према Београду трајале још од Берлинског конгреса 1878. године.

Размишљање немачких владара у то време је било прилично гордо и надобудно јер су они били лакомислени, тачније веровали су да је Србска војска измучена у Балканским ратовима 1912-1913, што јесте било делимично тачно. Међутим, елан код Срба је био више од очекиваног пошто су ослобођене територије: Космета, Старог Раса, Вардарске Македоније.

Генерал Оскар Поћорек и босанско-херцеговачки гувернер добија команду над Петом и Шестом армијом Војске Аустроугарске, односно преко 250.000 солдата. Задатак му је био да сломи и уништи Србију, односно да након освајања Београда, Ваљева, Крагујевца и Ниша настави према Скопљу и Солуну. Балкански део Аустроугарске војске су у официрском кадру попуњавали углавном Мађари и Немци, ретко када Славени, док су војнички део били намењени за јужнославенске народе: Хрвате, Словенце, муслимане и Србе.

Међутим, само су Срби прелазили на другу страну, јер нису желели да се боре против својих.


Прелаз 25. пука, 42. дивизије

И пре него су отпочеле борбе, Аустроугарска је имала неколико концентрационих логора, а касније је формирано и више. Укупно око 50 казамата (Арад, Добој, Нежидер, Јиндриховице, Велики Међер, Броумов, Болдгасоњ, Маутхаузен...итд.) је имао Бечки двор на територији коју је контролисао. Ту су довођени не само војници, већ и цивили. Око 300.000 Срба је тамо одведено, а вратило се свега две трећине измучени и полуживи.

Први удар је уследио средином августа 1914. у Мачви, Подрињу, јадарско-колубарском рејону...стравични злочини над цивилима су учињени за само 12 дана: вешање, силовање, палеж, клање, пребијање, рушење. Друга армија Војске Краљевине Србије под комадндом (тада) генерала Степе Степановића је успела да потуче главнину непријатељских снага на Церу. Остатак је у паници и нереду се повукао према Дрини и Сави.

Други удар се надовезао само пар недеља касније, око Јагодње и Гучевске планине су вођене огорчене борбе скоро два месеца. Битка на Дрини се тако завршила пировом победом Поћорека који се радовао пре времена. Ударну песницу аустроугарске војске је тада представљала хрватска 42. дизизија позната као "вражија".

Трећи удар долази 16. новембра 1914. када почиње ПАКАО Колубарске битке. Поћорекови пулени су силовито надирали и две недеље имали жестоку офанзиву. Србске снаге су биле у јако тешком положају. Хране мало, муниције још мање... морал врло низак, дезертерство у порасту, а време хладно. У Врховној команди осећала се немоћ, па су решили да поставе, тј. врате генерала Живојина Мишића на чело Прве армије.

И самом Мишићу, а и осталим официрима је било јасно да се војска мора одвојити од директног контакта са окупаторима. Направљено је стратешко одступање према Рудник планини. Такође у млитавом напредовању аустроугарске снаге су се заглавиле у блату реке Колубаре, што је Мишић и хтео.

За то време, Аустроугарској је препуштен Београд 1. децембра, где су они наредни дан луциферски парадирали и радовали се што је србска престоница у њиховим рукама. Чак је и телеграм послат у Беч да је питање сата када ће Срби, који су већ на коленима капитулирати.

Међутим, само два дана одмора уз чај, топлу ћебад, дупле порције хране и нове опанке од србског војника је направило чудо. Истовремено француске гранате за нашу артиљерију су у Крагујевцу преправљене, тј. скраћене за 2.5 цм... а ту је била највише заслуге за србску железницу.

Коло среће се окреће јер сада генерал Мишић Првој армији наређује контранапад без стајања. Пијани од "славља" 3. децембра 1914. аустроугарске јединице су запрепашћене покушавају да издрже силовите јурише србских пукова, што им успева свега четири дана. Истовремено подно Космаја у рејону Варовнице, трећепозивци су заштитили бок тј. леђа Првој армији у крвавом окршају 7. децембра.

Пуковник Миливоје Анђелковић - Кајафа, са својом Дунавском дивизијом пробија фронт код обреновачког села Конатице, што ствара домино ефекат, јер Мишићеви ратници успешно гоне непријатеља, који се поново у хаосу повлаче ка Дрини. Краљ Петар I Карађорђевић је поносно 15. децембра 1914. умарширао у Београд, јер су борбе окончане дан раније.

Мишић добија титулу војводе, док су аустријски генерали: Оскар Поћорек и Либоријус Франк враћени у Беч и одмах пензионисани (смењени).

То није био крај Великог рата, већ само почетак. Наредних година је било још више искушења и голгота, јер надобудни регент  није хтео да слуша Мишића. Ипак, пробојем Солунског фронта септембра 1918. Србска војска као предводник савезничких снага ослобађа отаџбину и јужнославенске народе јер су вековима робовали под Хабзбуршком монархијом, која се крајем године распала.

Наша невоља је била у томе што смо ушли у беспућа југославенских авантура које су нам у 20. столећу донеле много невоља, а највише губитак националног идентитета и територија на којима смо вековима битисали.

*    *   *

Култура памћења није лак посао, нити су за то задужене само државне институције и неколицина појединаца. Зато ваља у те ствари укључити све, од најмањег до највећег, од најмлађег до најстаријег. Преносити са колена на колено. Страдање Срба у Првом светском рату су недовољно обрађена и замагљивана у историјским лекцијама после Другог светског рата.

Тек, почетком 21. века дошло је до извесног отрежњења, наручито од 2014. године када је мноштво људи и организација почело са обележавањем Стогодишњице Великог рата.

Тако смо и ми са удружењем Србски Светионик почели да дајемо свој допринос. Међутим, како смо задњих пар година посвећени породичним обавезама, то је организација нашег Колубарског марша у мировању. Зато смо отишли у суботу 25. новембра у Лајковац. Тамо традицонално ПСД "Ћира" организцује манифестацију "Стазама Колубарске битке". То је прилика да и други планинари пођу стазама славних предака.

Гости су долазили из Вршца, Бањалуке, Прибоја, Београда, Коз. Дубице, Бијељине, Новог Сада, Ваљева...итд.

Поведох тројицу другара који нису имали изговоре за недолазак на табанање, иако мислим да је добром делу позваних сметала киша.

Стигосмо нешто после 08:00 сати где смо одмах чекирали наше учешће и купили бонове за ручак. Послужисмо се на доручку, а са разгласа је одјекивала музика. Препознајемо наше пајтосе са ранијих дешавања Иван и Раде, а прилазе нам и неки нови људи које упознајемо.

Колона је формирана око 09:00 сати и ми крећемо на марш дуг 12 км. Лагано се пешачи, док су барјактари на челу колоне. Ове године је мало промењена траса, али не мари.

Прва пауза је била код новог археолошког налазишта, где смо развили нашу мању заставу и сликали се. То је привукло пажњу сапутника, па су и они пожелели да начине фотографију са том заставом.

Мало касније долазимо и на брдо Човка. Нажалост ово место је готово непознато већини Србаља, а ако кажем да је то била наша црвена линија те 1914-те. када је одбрањена са 5.000 глава, онда се добро замислите. Последњих година ту коту је прекрила шума. Поред споменика смо развили и велики транспарент КОЛУБАРСКА БРИГАДА, па нам људи прилазе и поново хоће да се сликају. Јавља се и Дуле Ваљевац који помаже око тробојке. Влада и Никола су углавном сликали, док је Мане носао ранац тежак као туч.

Настављамо даље све до цркве Св. Ђорђа. Ту је уприличен парастос бесмртним јунацима, историјски час, као и културно-уметнички програм. Лепо је било слушати и гледати, оно чега је душа жељна. Заправо то је наша насушна потреба. Један део је отишао на Враче брдо, место крвавих окршаја где је подигнут споменик Димитрију Туцовићу, а други се вратио на игралиште.

Испод шатре је послужен војнички пасуљ. Добар, укусан и права храна за хладно време. Мало смо се раздиванили, али не превише. Поручисмо ми и песму код ди-џеја "Отаџбино моја", од БМК... Пођосмо кући блатњави, али пуног срца. Добисмо и захвалнице.

Мени би жао што драги људи не могаше са нама, баш као и наследника што не поведох јер је мали, али надам се догодине. Јер сада је прилика, да од малих ногу учи.

 

Написа: Чуле



Било је задовољство кретати се Стазама Колубарске битке, следећи дух својих предака који су тих ратних година свакодневно водили жестоке борбе са надирућим непријатељем  а посебно са вражјим дивизијама из Загреба, који су нам од самог доласка масакрирали народ и кидисали на прве редове наше одбране..  Знајући да су после те једномесечне епске борбе, сви уљези протерани и да тако нешто до тада нису постигле ни далеко веће војне силе у Европи, то је та велика победа још величанственија и дража.

Обишавши места најјачих борби око узвишења Човке и Враче брда, стрмим и вијугавим стазама кроз шуму дошли смо до манастира Ћелије, где смо се пратећи програм посвећен уснулим херојима Великог рата молили за душе свих пострадалих цивила и војника који су пострадали за нашу слободу.

Велики поздрав за све организаторе овогодишњег КОЛУБАРСКОГ МАРША и видимо се догодине у још већем броју јер су то заслужили и обавезују нас сви хероји тога доба и наши славни преци!

 

Никола Ђорђевић



Веома задовољан и поносан што сам учествовао у КОЛУБАРСКОМ МАШУ.

А било ми је велико задовољство, што сам изнео горе пуковску заставу на челу колоне.

Владимир Мијић



Максимално уживање, брате, одушевљен сам!

Духовно и телесно оздрављење. Учвршћивање љубави према Србији.

На брду Човка понос и сета... Слава нашим прецима. Хвала Богу што сам Србин!

Мане Томић





Посећено је: 278  пута
Број гласова: 15
Просек: 5,00
Оцените нам овај чланак:






KOLUBARSKA BITKA   CIRA LAJKOVAC   DIMITRIJE TUCOVIC   NOVEMBAR 2023   ZIVOJIN MISIC   MILIVOJE ANDJELKOVIC   DUNAVSKA DIVIZIJA   PUKOVNIK KAJAFA   COVKA LAZAREVAC   VRACE BRDO   SUVOBOR GRADJENIK  


ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Стазама Колубарске битке 26.11.2022