1916.
Велики рат увелико траје... Аустроугарска је у савезу са Њемачком и Бугарском. Заједно покушавају уништити Србе да их нема, као да никада нису ни постојали. Зато што су православци. Зашто што треба их отјерати од Јадрана тј. Медитерана. Све се ради по диктату Ватикана.
Црногорска краљевина се одмах по почетку Првог свјетског рата ставила на страну Србије, исто тако и Руска империја. Заправо, краљ Никола I Петровић није ни имао никакву дилему којем се "приклонити царству". И данас одзвањају његове ријечи:
"Живјели моји мили Црногорци!
Живјело наше мило Србство!
Живјела наша моћна заштитница
Русија и њени савезници!"
Покренута је Тројна инвазија прошле јесени, гдје је у хордама скупљено милион војника, са циљем да униште прво Краљевину Србију, а онда јој и сестру Црну Гору. Стотине хиљада Срба се повлачи из Јадра, Мачве, Подриња, Шумадије, Тимочке Крајине, Драгачева, Понишавља... сви знају шта их очекује ако остану у својим домовима. Осјетили су добро аустроугарске бајонете двије године раније.
Почетком новембра 1915. на планини Чемерно изнад Краљева дошло је до страшне битке између аустроугарских и њемачких трупа против србско-црногорских јединица које су биле малобројније... преко 2.000 глава Срби су платили цијену ове битке, како би успорили непријатеља у напредовању.
Ипак, посље низа спорадичних борби у Старом Расу долази Бадњи дан... Код Мојковачких врата, сердар Јанко Вукотић као главнокомандујући црногорске Рашке дивизије има свега 6.500 бораца, док генерал Рајнер на супротној страни има скоро 20.000 солдата. Вукотић је прихватио обавезу регента Александра I Карађорђевића да неколико дана заштити бок Србске војске и народа, те да ће се тиме одужити васколиком Србству. Испратио је регента ријечима: "Неће проћи, па да су од челика!".
Првог дана Боја на Мојковцу жестоке борбе су се одвијале изнад Мојковца на Бојној њиви и Улошевини... Аустроугарска артиљерија и митраљези су без престанка косили Србе као мраве. Губици су били велики са хиљадама мртвих. О жестини битке јасно говори свједочење преживјелих који рекоше да је снијег био црвене боје (од крви).
Треба рећи да су црногорске трупе свакако биле слабије и по бројности и по техничкој надмоћи, али што каже народна: "Бој не бије свијетло оружје, већ срце у јунака!".
Сердар Јанко Вукотић је видио да ће изгубити битку односно и трећу кључну тачку - Развршје ако настави да чека Швабе. У краткотрајном примирију око поноћи доноси се одлука да се мора прећи у контранапад - све или ништа! Тако је и било. Луцидну одлуку Вукотић је сарадницима овако образложио:
"Ми морамо изгинути, знајте да је синоћ било наше задње Бадње вече! Кад Мојковац буде пао, ни нас више неће бити, нека знају швапске трупе да нећемо одступити, јер је наша дужност света да их овдје дочекамо и да србску војску од покоља сачувамо!".
Први креће легендарни Ускочки батаљон код села Глиноге, по магли и ноћи у јуриш који је значио сигурну смрт. Мало касније Колашински батаљон напада Бојну њиву. Аустроугари у чуду гледају шта се дешава и долази до антологијских борби какве историја не памти. Одиграва се борба "прса у прса", јер црногорски дивјунаци бајонетима кидају бодљикаве жице Шваба и настаје кланица као на Косову Пољу.
Кад на Божић свиће зора, Србство брани Црна Гора
Свиће Божићно јутро никад тужније, јер се воде крваве борбе без предаха.
Сердар Вукотић шаље младиће 18-23 године из Ровачког батаљона, који нису имали пуно успјеха у три налета, па се убацује и задња резерва - Дробњачки батаљон. За кратко су коте Бојна њива и Гола коса враћене у црногорске руке. Међутим, још није било готово. Генерал Вилхем Рајнер убацује нове свјеже (одморне) снаге и усљедила су два силовита аустроугарска јуриша које су црногорске снаге успјешно одбиле у поподневним сатима.
Тако су браћа издржала гдје можемо слободно рећи да је "Давид побједио Голијата"!
Била је то посљедња војна операција Краљевине Црне Горе, јер је Влада на Цетињу 21. јануара потписала Акт о полагању оружја, односно капитулацији. Сердар Јанко Вукотић са саборцима је заробљен и одведен у логор Нежидер код Беча.
Аустроугари су спроводили терор двије и по године, те порушили Његошеву капелу на Ловћену. Народ је добро упамтио тиранију гувернера Виктора Вебера и Хајнриха фон Клам-Мартинића.
Ипак, Србска војска и народ су успјели да дођу до мора (уз велике губитке) до Јонског мора, а одтле преко Крфа, Туниса и Корзике до Солуна, одакле је кренуло коначно ослобађање отаџбине.
* * *
Када је била Стогодишњица обиљежавања Мојковачке битке били смо једини представници из Републике Србије о Божићу 2016. године. Била је то једна од најтежих акција нашег удружења, али веома корисна. Упознасмо тада мноштво момака из Мојковца.
Такође, 2020. године бјеше једна делегација СРБС на Мојковачком маршу када је тадашњи епископ Јоаникије увеличао манифестацију.
Ситуација од та претходна два пута се доста измјенила, али стицајем добрих околности код моје маленкости јасно видјех да би могли поново у Мојковац. Овај пут смо кренули дан раније и коначили код момка Јагоша Калезића, који се показао као добар домаћин. Суботње путешесвије било је опуштенција и еволуцирање неких ранијих активности.
Мане је углавном држао добру атмосферу са својим форама и узречицама из Земуна.
Ујутро 12. јануара по договору дођосмо у центар града, гдје је већ било окупљених планинара са разних страна, код споменика бесмртном Сердару. Била је то прилика да се учесници припреме и продиване коју. Када смо већ ту били, ми развукошмо наш транспарент У НАМА ЈЕ СРЦЕ ЛАВЉЕ јер на црногорској тробојци имадосмо ликове Вукотића и Владике Рада односно Његоша.
Учеснике је поздравио испред домаћина, предсједнк ПСК "Брсково", Божидар Јанкетић.
Нешто посље 08:00 сати ми кренусмо пјешке ка Бојној њиви. Видјесмо на зградама и два мурала. Један је посвјећен Патријарху Павлу, давно нацртан од Бећа и његових момака, а други је нешто новији урађен за блаженопочившег митрополита Амфилохија.
Први дио пута је био асфалт, неких 3-4 километара, али касније пређосмо на утабани снијег. Није ту било ширине превише, већ често у колони "два по два", па чак и један иза другог. Сретох ту и Рада Кнежевића, из Планинарског савеза Србије... знам га ликом, али не знам му име. Тек касније када је држао говор, схватих о коме је ријеч.
Наравно, касније препознадох се са Николом и Бобом... а нисмо се деценију читаву видјели. У доброј су форми што је најважније.
Први дио смо лакше поднијели, а то је долазак до Бојне њиве. На споменику се окуписмо и положени су вијенци. Званичне говоре одржаше Јанкетић и Кнежевић.
Усљедило је сликање, па смо и ми развукли поново наша два транспарента. Ту је и Алимпије окадио споменик. Пар учесника га је чудно гледало и имало неке непримјерене коментаре, али авај... не можемо сви бити исти, нити имамо сви јасну свијест о свему томе.
Настављамо даље, па смо посјетили два гробља. Један је Међедно Гувно, а мало касније и Градина... Ово ми је било занимљиво, јер сам ту био први пут. Ранијих година то нисмо обилазили. Ту су заправо похрањене кости мученика из Мојковачке битке. Иначе, потомци славних предака никада нису говорили да им је ђед погинуо, већ да је "Остао на Мојковцу".
Посље тога је стаза била углавном низбрдо односно спуштајућа... Успјешно дођосмо и до средње машинске школе "Вуксан Дукић", гдје су домаћини послужили учеснике са пасуљом. Прилика да се мало одмори и презалогаји.
Како је нама кућа била подалеко, ми нађосмо аутомобил и правац сјевер. Посјетили смо и манастир Куманица, гдје су нас лијепо дочекали.
Видим да су учесници задовољни, поготово наша мала екипа... ја још и најзадовољнији, јер поред свега нисам био на волану.
Написа: Чуле
Ово је био најбољи могући начин да се започне 2025. година.
Познати људи и неки нови, позната места и нека нова, познати догађаји и неки нови.
Горан Митровић
За незаборав! Нема даље.
Слава Богу и Мојковачким соколовима.
Марјан Томић
По први пут зими у постојбини својих предака Црној Гори, међу суровим планинама у околини Мојковца под снегом.
Нестварно лепи призори и крајолици, неукротива природа, успут беседа са браћом и препричавања анегдота са претходних путешествија, смех и шала, нова познанства и пријатељства.
Срдачан и гостољубив домаћин Јагош и одавање почасти челичним дивјунацима са Бојне њиве и њиховом легендарном сердару Јанку Вукотићу!
Шта рећи, него Спартанци новијег доба, вечна им слава у царству небеском.
Наш је задатак да и будуће генерације памте и поштују њихов велики подвиг и јунаштво! И даље се слежу утисци, Боже здравља да се састајемо и наредних година.
Радомир Ракић