Нисам ја ништа друго, до Србин. Јер то ми у аманет оста,
тако ми Светог Христовог распећа и Васкршњег ми поста;
Не тражим од овог суровог света ни силу, нити славу,
већ само љубав, срећу и здравље и веру православљу.

Не треба мени ништа више, од овога што сада имам,
лепоту рајску свуд` око себе и снове своје што снивам;
Погачу врућу и мирис тамјана за дане нам Божића,
Благослов Бога, крсну славу и да ми је пуна кућа.

Нисам ја ништа друго, до Србин. Јер то ми у аманет оста,
од мога ђеда и оца његовог, јер поносим се  ко сам;
Потомак вештих руку сељака и ратника са Солуна,
и дете ливада и поља цветних, пропланака и шума.

Нећу ја ништа друго да будем. До овога што сада јесам,
јер знам добро да Срба има овде где сада сам;
У земљи поносној, тврђави чврстој, што сва је своја страдања,
претакала вешто, ко винар вино, у море вечитог надања.

Нисам ја ништа друго, до Србин. Јер грешан добро знам,
за брата, сестру, оца и мајку и живот свој ћу да дам.
Да вечно гори ватра с`огњишта и кућни праг ми сија,
тако ми Господ Бог помог`о, живела Србија.

Написао: Милан С. Марковић
Објављено: 16.04.2020.