Јутрос рано прије зоре,
соко крила своја шири,
па полеће пут Црне Горе,
онде ђе се и испили.

Још ни сунце не заруди,
звона бију нам из груди,
под барјаком у колони,
пођосмо ка Црној Гори.

Браћо наша, мили роде,
кренули смо пут слободе,
Уз Божју помоћ сине,
ми летимо у планине.

Чекају нас, Обилићи,
Немањићи, Југовићи,
чекају нас Васојевићи,
Кучи, Цуце и Паштровићи.

Чекају нас и Дробњаци,
наша браћа и земљаци,
вила са Мојковца кличе,
овде клица србска ниче.

Радује се Ловћен мили,
радује се и Морача,
Срби су се сјединили,
уз Христа се корача.

Плави Јадран процветао,
Дурмитор се истопио,
тробојка се разлистала,
црквен барјак се развио.

Србин чува свог образа,
своје име и презиме,
пуца камен од светог газа,
од молитве и литије.

Хвала Богу још нас има,
душу нису нам отели,
још су шира наша крила,
поново смо их развили.

Са Острога звона звоне,
дозивају србске тиће,
на свијету литургију,
поклон Светом Василију.

Србски роде славан јеси,
поносни су на нас преци,
сачувајмо образа свога,
уз Крст Часни све до гроба.

Загрлимо браћу своју,
запевајмо песму ову,
Србија и Црна Гора,
од Суботице до Котора!

Написа: Милан С. Марковић
23. август 2020. љето Господње