Средином 1980-их док још нисам ишао у школу, чуо сам први пут реч: "моба". То је заправо означавало скраћеницу од речи мобилизација, с тим да се ово односило на окуп људи али за цивилне акције помагања. За мене као клинца то је значило поред рада и дружење са рођацима, било у пољу када се чистила трава од кукуруза, брале шљиве у воћњаку, свињокоља и др.

Деценијама касније зове ме Бранко ликота и вели да наша акција "И књигом се Космет брани буди хуман па подари" иде више него добро, те да имамо преко 2.500 књига, а да се ближи време када то треба да се пребаци на Косово и Метохију, тачније метохијско село Осојане... те да како знам и умем направим мобу, односно спроведем мобилизацију. Иако сам прехлађен, најмање до чега ми је јесте друштво, рад и мобилизација... Али, знајући да је ово ипак озбиљна акција, да стоји име нашег удружења иза тога, скупа са још два... прихватим изазов.

Окренем телефоне, позовем: Милену, Ђурђу, Бокија, Зокија, Колета, Беслаћа... Овај последњи је нешто обећавао да ће доћи, али испало да се негде загубио на путу до Србског Културног Центра... Коле је оправдано био одсутан. Тако да ових четверо Личана дођоше како је и био договор. Додуше цуре су малко касниле. Али је и сам Бранко каснио, наводно због мог земљака, чика Љубета... али проверићемо то. Поред нас, дошла су и два момка, још један Боки, и један дечко Никола... момци блиски удружењу Ћирилица.

Бранко је довезао себи помоћ, а то су две цуре, наше другарице са косметских путовања: једна Нина из Новог Сада, а друга Маја из Брчког. Оне су заправо помагале Бранку на паковању божићних пакетића за децу. Нас петорица смо отпочели са преносом књига које су биле у кутијама и кесама, у оној задњој магази. Све на гомилу, па разврставање по величини, јер ће тако паковање бити лакше. Док у другој просторији Маја и Нина су паковале слаткише и сланише у пакетиће.

У то дођоше и Ђурђа и Милена, које се нама прикључише, прво на разврставању, а после на уписивању књига на посебним евиденционим папирима. Јер никад се не зна ко ово може да затражи на админ. прелазу. Њихов посао није био лак, али зато смо их и звали, ради помоћи, не ради шале и дружења... тога је било летос на десетој Крајинади, биће јопе на лето.

Доведе Бане у неком моменту женицу Верицу, ради испомоћи Маји и Нини на пакетићима... она се поздрави са нама, али није могла дуго бити, јер је морала на посао. Рече после Бане да ће она са мном имати "посебан" разговор. Не знам само о чему... ја нисам ништа и никоме крив.

Елем, ударисмо ми по књигама, пршти на све стране, пакује је први, други, трећи, четврти, пети, шести пакет... Зовне мене Бане у једном моменту и каже: "Гладни нам оволики људи, немој да се брукамо, треба их нахранити... ајде нешто да поручимо". Прихватим ја, те окренем број месаре код кога смо узели ономад за крсну славу. Тада смо били прећерали са месом, а сада смо погодили у грам. Боки нас је раније напустио, због обавеза, па су Зоки и Бане отишли на Бањицу по обећано печено месо. Посао није стајао већ само удри.

Дођоше они после пола сата, те да се не би хладило то месо, ми ослободимо један стол и позовемо све присутне да презалогајимо нешто. Маја и Нина су јеле сендвиче. А ми остали се прихватили добре клопе: и лука, и љуте паприке и хлеба и роштиља... Док си рекао пиксла, нема ништа од клопе.

Зоки нас напусти после ручка, вели да мора ићи по клинце, а ми остадосмо и даље у рову, борећи се са гомилом књига. Иначе, радили смо на "два фронта", односно два стола. Милена, Ђоша и ја, а на други, Ђурђа,  Никола и Боки.

Личанке мораше раније својим обавезама ићи, а до краја остадоше Габријела, Бане, Ђоша, Никола, Боки и ја. Сведемо ми рачуницу, па је испало да смо спаковали преко 2.500  књига у 38 пакета, што није мало, већ итекако позамашан број. Али није то све, биће још до Савиндана.

Мени је драго да је данашња акција успела. Мало смо се видели и дружили, али најважније је да смо ми највећи део посла обавили.

СВЕ СЕ МОЖЕ КАД СЕ СРБИ СЛОЖЕ!

Милан Чучковић
2.1.2017.