Као што рекох у оном претходном извештају, са Космета из јуна 2016. године:
- "Куд год да кренем, теби се враћам поново...".
Тако и јесте било. Вратио сам се на Космет из више разлога.
Оно што примећујем, доста људи ме пита: - "Како је било?".
Само слегнем раменима... Шта да вам кажем људи, то је прича која не може да се исприча у три реченице, то мора да се доживи, али буквално! Из простог разлога што на Космету вас увек обузме туга, срећа, понос, бес, радост... све то се измеша, помеша и један неописив осећај.
Туга је када видите наш народ који живи у Великој Хочи, а да нема улично осветљење... да добро сте прочитали. Док сија Париз, Лондон, Лос Анђелес... наша Велика Хоча скоро да је у мраку. Електродистрибуција те тзв. државе једноставно не жели да ичим допринесе да Срби живе ту где живе.
Понос се јавља када видите како тај народ опстаје упркос свему.
Бес вас обузме када видите да постоји добро урађен пут кроз албанска села, а онда надомак србског села буквално разрован пут. Радост смо доживели у Великој Хочи, србском селу, где нас дочекује десетине мештана, али највише деце. Једном речи: неописиво!
Још пре две недеље сам пријавио другара Зокија из Србског Светионика и мене. Обојица смо били у фрци са послом, али се ипак на крају изборисмо и стигосмо на време код храма Св. Саве одакле је био заказан полазак. Купили смо нешто брашна и уља, што смо наменили најбројнијој србској породици данас у Србији, која живи на планинским врховима Шар планине.
Дошао је и Бане да нас испрати, што се претворило у неку навику да људи који једном прођу све ово, постају некако сентиментални, па често дођу иако не путују доле да пруже подршку.
Тако је натоварено много хуманитарне помоћи, а у аутобусу је било 80 путника, што је значило да пет мора да стоји.
Нешто после 21 час, крећемо на пут. Зоран Ћирић се обратио путницима испред организатора НУС "Сви за Космет". Прочитана су правила понашања и подељени су папири на којима је све то било написмено. Очитана је и молитва
Имали смо успутна стајања да покупимо путнике на два места, а онда преко Краљева стижемо на "границу". Нису нас превише задржавали, па смо ушли на Космет. Одмах смо добили полицијску пратњу, која нас није испуштала све до повратка назад до "границе".
Прва дестинација нам је била: Прилужје, мало село у општини Вучитрн, на путу између Косовске Митровице и Приштине. Ја сам за ово село чуо још пре 14-15 година, када су неки моји познаници ишли тамо да обиђу Србе, а све из њих је плакало. Данас је боља ситуација, али не пуно.
Дочекани смо срдачно од човека који има шестеро деце, а дан касније је удавао кћерку. Имали смо ту и техничких проблема, али све се то решило. Ушли смо у цркву, помолили се и чули причу о овом селу. Напољу смо имали послужење и прилику да запалимо свећу.
Следећа дестинација је из епских песама - Газиместан. Место сукоба 1389. године, од војске србског царства које је већ било у расулу и турске царевине која је била у успону... И данас покољења причају о томе. Спомиње се Лазар и Милош, Милица и косовска девојка, Милан и Иван... Мурат и Бајазит, Вук и издаја...
Пошто је дан већ свануо, а сунце грануло, била је то прилика да направимо и лепе фотографије. Овде је Зокију остварена дугогодишња жеља.
Затим Грачаница, србска енклава недалеко Приштине. Ту смо истоварали велику количину хуманитарне помоћи: храна, млеко, хигијена, одећа, књиге и др. Дочекују нас угрожене породице, а Ћира је некоме од њих давао и новчану помоћ, углавном породице са више деце. Нама је била то прилика да мало и прошетамо, тачније обиђемо манастир који је србски краљ Милутин, саградио у 14. веку.
Тренутно су у манастуру велики радови. Обишли смо споменик Милошу Обилићу у центру села. Појели добре ћевапе које смо добили на препоруку.
Затим Липљан, србско село у центру Косова и Метохије, које има лепу малу цркву, чији су помоћни објекти настрадали највише 2004. године у Мартовском погорму. Нема пуно Срба, већ све старији људи.
Након тога идемо у царски град - Призрен. Полицајци нас вукоше неким чудним путевима, тако да нам је ту био скраћен пут. Али, смо ипак видели оштећену цркву Богородице Љевишке. Иначе, имали смо и шетњу кроз централне призренске злице, где нас је локално становништво врло чудно гледало, као да смо марсовци.
Одлазимо и до манастира Свети Архангели, које је високо у брдима изнад. Ту смо се сликали поред иконе светог цара Душана Силног Немањића. Мало попричали са Станојковићима, који имају 12 деце - најбројнија породица у Србији данас!
Постаје некако правило, да се иде у манастир Зочиште, које се налази у долини где нема пуно наших људи, тако да када падне мрак све постаје као у трилер филмовима. Бдење је трајало скоро два сата, а црква где су читане молитве, била је премала да прими све вернике.
Конак смо имали у Великој Хочи, још једна србска енклава где су нас срдачно дочекали. Гомила деце која већину људи први пут виде, лете нам у загрљај. Неописив осећај. Потражих Соњу, нашу домаћицу од прошли пута. Сетила нас се... пита где су остали моји саборци од прошли пута.
Прими нас опет на конак, а пошто нама није било до неких лудих кафанских вечери, после краће шетње одлучисмо се на хоризонталу.
Ујутро смо купили од ње вина. Сат смо навили за шест сати изјутра, јер смо већ пре седам сати морали бити у аутобусу.
Прва дестинација другог дана нам је била манастир Високи Дечани, задужбина светог краља Стефана, који због ње доби надимак Дечански. Ово је иначе, једна од најлепших православних манастира у свету. Стварно нешто несвакидашње и бајковито. Одмах смо присуствовали литургији.
Још у Београду отац ми даде своју књигу, коју је написао прошле године. Вели ми пре поласка, да то поклоним старешини, уз коментар да су наши преци пре Косовског боја живели у околини Дечана. Тако ја нађох оца Петра и одмах након литургије му поклоним, јер сам знао да по изласку из цркве да ће бити презаузет обавезама.
Међутим, напољу док смо мало разгледали манастир, из једне просторије изађе отац Петар те ме упита да ли сам му ја поклонио књигу... На мој потврдан одговор, каже ми: - "Пођи са мном да ти дам књигу о нашем манастиру". Још занимљивије од тога је било када ме упознао са Милутином из Скопља, коме рекох да смо другари и ја били пре месец дана на Кајмакчалану.
Он ме упита: - "Да ли сте ви држали онај транспарент Колубарска бригада?". Јесмо, одговорих.
Наредна дестинација нам је била Пећка Патријаршија. Место где се већ столећима устоличују поглавари СПЦ. И ту нам је било лепо, опуштајуће, одмах поред реке Бистрице. На уласку у манастир и даље стоји смртовница за србске дечаке који су пре 18 година побијени у кафићу "Панда", у Пећи, од албанских терориста. Била је то прилика да и њима запалимо свеће.
Манастир Будисавци, између Истока и Ђаковице, су посећени после више година. Ретко ко им долази, ту постоје само две монахиње, а у читавом селу нема Срба. Туга и то неописива. Монахиње су нас и поред свега са радошћу дочекале. Њима је највећи поклон наш долазак и да чују реч на србском језику.
Још већа туга нас дочека у селу Осојане, тамо има нешто мало Срба. Међутим, тамо живи и ради млад свештеник, који има децу предшколског и школског узраста. Он је стално у страху, јер његову породицу нема ко да штити. Полиција је буквално у договору са деликвентима и терористима.
Они дођу направе записник, а све одрађено шарлатански и траљаво, па још тако све стоји у фиокама. И камен би проплако. Али и поред свега тога, они су се нама искрено радовали. Да не поверујете.
Последња дестинација нам је била манастир Девич, који се исто налази у брдима Метохије. Тешко је тамо и прићи. То је женски манастир у коме богослужи неколико монахиња. Кажу да ту нема нажалост пуно Срба, да мало њих дође викендом и празником.
Купих неке ситнице што су ми биле наручене. И већ је време за полазак кући.
Док ми идемо за Београд, централну Србију, они остају доле... језив осећај.
На пролеће, ако Бог да водим све чланове Србског Светионика доле, на Космет!
Милан Чучковић
25.10.2016.