Путовање на Косово и Метохију, априла 2019 - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика од 12.11.2015

Данас: 154
Јуче: 374
Недељно: 3325
Месечно: 14015
Годишње: 63133
Укупно: 388299

Највише посета
25.8.2018 2808
























































23. април 2019.


Путовање на Косово и Метохију, априла 2019


Косово и Метохија је јужна србска покрајина која је средином 1999. године услед политичких (не)прилика предата на управу међународним снагама КФОР и УНМИК. Њихов циљ је да помогну Албанцима да створе своју квази државу и отерају православне Србе.

Срби се не одричу Косова и Метохије јер како да се одрекнемо нашег Јеруслаима? Како да пресечемо наш корен, да одбацимо нашу националну колевку? Како да пљунемо светог Кнеза Лазара и остале витезове?... Просто немамо право на то!
 

 

 

 

*   *   *

 

Трећи викенд априла 2019. године путовао сам на Косово и Метохију. Путовање је организовала организација "Сви за Космет". Пошли смо 19. априла у 21 сат испред Храма Светог Саве у Београду. На пут је кренуло 170 путника, с обзиром на одредиште, можемо с правом рећи ходочасника.

Зора

У раним јутарњим сатима, пред свитање, стигли смо у манастир Соколицу. Дочекала нас је мати Макарија, игуманија овог манастира. Представила нам је историјат и вредности манастира. Занимљивост ове светиње је кип Богородице са Христом, колико нам је познато једини такав у православном свету.

После Соколице посетили смо Газиместан. Национална светиња која сведочи о чувеном Боју на Косову Пољу о Видовдану 1389. године када је Кнез Лазар Хребељановић извео пред турског султана своје најхрабрије витезове, док је бесмртни витез Милош Обилић убио Мурата у његовом турбету.

Након обиласка Соколице продужили смо пут ка селу Грачаница, где смо обишли истоимени манастир, али и наш народ који ту живи у великом броју. О Грачаници као задужбини Краља Милутина зна се скоро све. Оно што је ново, а што је сјајна вест, везано је за наше Србе који тамо живе. Наталитет је порастао у мери да сваке године на Видовдан све већи број жена добија Орден Мајке Југовића. Рађа се више деце, него било где другде у Србији и шире. У манастирској порти сам забележио слике раздрагане дечице која трче по уредно ошишаној трави. Иначе, тамо смо срели и наше пријатеље и саборце из Србског Светионика: Небојшу и сина му Огњена, као и Петровиће, сиве тиће, Зорана, Вука и Василију. Сусрет више него срдачан.

Грачаница

Успут до Грачанице, може се приметити да Шиптари граде многе објекте и да на већини стоје натписи са бројевима телефона. У већини су полузавршени, пословни објекти зграде на спрат или два. Чисто бацање пара, рекао бих. Не видех доле толико њиховог народа који би могао да то купи и употреби. Делују прилично неплански распоређени. Често уз сам 'аутопут' на свега неколико метара, тако да директно са паркинга излазите на то што би требало да је аутопут. Чиста дивља градња.

После обиласка Грачанице пут нас је водио на југ, где смо обишли Сиринићку Жупу. У Штрпцу нас је дочекао парох Бошко који нам је широм отворио сва врата. Послужио све нас, преко 170 људи са соком, кафом, водом, кексом, воћем... практично свиме што је имао у кући. Одржао је и пригодну беседу о месту, историји, животу. Види се да је народ добар, верујући, решен да остане свој на своме. Живот под Шарпланином мора да очврсне човека.

Након Штрпца кренули смо ка Призрену, односно манастиру Светих Архангела, задужбини Цара Душана. Манастир се налази на прелепом месту крај реке Бистрице, као и још неке наше светиње. Током векова је прилично разрушен, али се трудом народа и Цркве подиже и живи.

 

Дошли смо Божјом вољом, баш на празник Светог Лазара Четвородневног, пријатеља Христовог, што је и слава тамошње црквице. Од великог некадашњег храма остали су само темељи и делови зидова. Камен од порушених зидова, однели су Турци и Арнаути да сазидају џамију у Призрену.

И ту смо лепо послужени, а онда смо по плану сели у аутобусе и уз полицијску пратњу, која је од уласка на Косово и Метохију била с нама, продужили до центра Призрена, царског града. Ту смо обишли цркву Богородице Љевишке, коју су Албанци спалили марта 2004. године. Унели су бурад са бензином или нафтом у цркву и потпалили.

Право је Божје чудо како је опстала. Нагорели су зидови и фреске, али је добар део  обновљен. Олтар је још црн, али се Богослужење обновило. Свештеник је одржао дирљив говор, пун вере и оптимизма, иако је у целом Призрену остало само 6 србских душа плус Богословија. Љевишка је окружена бодљикавом жицом, решеткама и арамтуром, да спречи дивљаке да понове недело. У каквом је окружењу говори и чињеница да прекопута улаза. на 6-7 метара у излогу фризерског салона стоји албанска застава.

 

Једна занимљивост је да у граду нисмо видели оне забрађене албанке у чадорима и слично, него су све модерно и може се рећи често скаредно одевене. Променио се уз то и однос према породици и рађању, опао им је наталитет прилично у односу на време СФРЈ. Одличне вести за нас.

 

Следеће одредиште нам је био манастир Зочиште. Мушки манастир са неколико монаха и искушеника. Присуствовали смо вечерњој служби и бденију пред празник Цвети. После јелеосвећења смо помазани и добили смо врбове гранчице. Наравно, уследило је и послужење, соком, водом, ратлуком и колачима. Око пола 9 увече смо кренули ка Великој Хочи и Ораховцу, где нам је било одређено место за вечеру и преноћиште.

Велика Хоча је србска енклава са неколико стотина душа. Ту је на конаку остало 120 путника, а нас 50 је продужило у суседни Ораховац. То је иначе град са око 40 хиљада људи, а Срби живе у 3 улице у Горњем Ораховцу, око 300 њих. Одсео сам са још пет путника, међу којима и Владом, који ме је и позвао на путовање и Ацом, који је опет њега звао. Стари добри пријатељи, учесници више наших акција.



Дакле, вечерали смо и ноћили код Трајка и његове дивне породице, његове мајке, жене и троје лепе деце. Остали смо неко време уз вечеру и после вечере у разговору. Могло се чути доста паметних и лепих речи. Један од гостију је чак рецитовао једну песму Јована Дучића.

Морали смо ипак раније на спавање јер се из Ораховца креће у 05:45 па смо морали да устанемо пре свитања.

Свратили смо накратко до Велике Хоче да се нађемо с остатком путника, али и да посетимо цркву посвећену Светом Стефану. И ту су, као и у Штрпцу и Грачаници са нама били Декићи и Петровићи. Поједини су искористили прилику да купе чувено вино из тог краја, бело и црвено.

Цена вина је 200 динара за један литар, бело или црвено, ко које воли. Купили су људи све што је изнето. Сваки динар тамо остављен, много значи за опстанак нашег народа.

Пошто смо обишли Хочу, упутили смо се ка Високим Дечанима. Пут води кроз најлепше пределе, данас насељене најгорим могућим нељудима. Све улице су назвали по разним терористима из тзв. ОВК. Уосталом, и немају неких уметника, научника или јунака.



Призор Високих Дечана онако величанствених, требало би да види сваки живи Србин и да види и да му се враћа. Ону лепоту мало ко има. Недеља не може лепше почети него Литургијом и причешћем у Дечанима.. Након Литургије смо се дружили, а потом и сликали и ми, а и остали гости. Кад су видели наш транспарент КОСОВО МЕТОХИЈА просто су притрчавали и молили да се и они сликају. На крају смо због сатнице морали неке да оставимо и неуслишених жеља за сликањем.

Углавном, после Високих Дечана смо посетили Пећку патријаршију, где смо имали историјски час, а потом и послужење од сестара, монахиња тог манастира. Следећа станица је био метох Пећке патријаршије, манастир Будисавци, где у крајњој изолацији живе и раде две монахиње под сталном полицијском стражом.

У сличном окружењу обитавају и монахиње манастира Девич. Њих неколико се бави ручним радом, пчеларством, прављењем сока од малина и слично. Пошто смо дошли у току вечерње службе, нису биле у могућности да нам се посвете некаквим послужењем, али је Богослужење било више него дивно.

На крају, пошли смо и до последње тачке нашег путешествија пре повратка, до србског градића Звечана. Ту нас је угостио месни парох у порти Храма посвећеног Светом Георгију. Окупило се ту и нешто мештана, дружило се и разговарало у братској атмосфери, онако како то приличи Србима.
Времена нажалост није било превише па се није могло ићи до старог града Звечана на коме вијори србска тробојка, тако да се види до пола Косова.

У Београд смо се вратили око 01 сат иза поноћи, пуни утисака и у сјајној атмосфери, јер смо успут стекли нове пријатеље, тако да је било шале и смеха, а није мањкало ни песме.

 

Ићићемо опет и велики поздрав за целу екипу:

ДОГОДИНЕ У ПРИЗРЕНУ!


Горан Митровић
22.04.2019.

 


Молим вас ширите истину о Косову и Метохији то је окупирана територија Србије у којој полако нестаје један погани народ шиптарски којих данас нема више 750.000 реално гледајући, а Васкрсење Србије почиње баш ту на Косову Светом где је у Грачаници највећи наталитет у Европи а реално Срба данас тамо има укупно скоро 150.000, почиње да их хвата паника знају да ће шиптари за 20 година поново бити мањина а за 50 биће неће постојати...

Само се морамо вратити Богу и не заборавити Србе који тамо живе данас и чувају србско име и част...

 

Владимир Ђукановић
23.04.2019.

 




Посећено је: 142  пута
Број гласова: 30
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:






























Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена,
Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре,
кличе Србство: Устани Лазаре!

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те васкрсло Косово, најсветије поље Србиново!