"У лијепом старом граду Вишеграду
гдје дубока Дрина вијековима тече..."
Тешко да постоји особа на нашем бившем југославенском простору, а да не зна ове стихове. Пјесма је додуше тужна, али увјек носи са собом и неку сјету. Неко сјећање на нека давна прошла времена на Вишеград и Мехмед-пашину ћуприју.
Босна генерално, а посебно њен подрињски дио је од вајкада имала бурне епохе усљед разних ратова, економских криза, политичких превирања и сл. Само у 20. стољећу колико је таквих тешких периода било, када прокључа Босански лонац...
Оно што симболише Вишеград јесте чувени мост, кога је нобеловац Иво Андрић описао у свом чувеном роману "На Дрини Ћуприја". Заправо Андрић је ту написао хронику Вишеграда још од турског робовања, па до почетка 20. вијека. Данас је то обавезна лектира у школама.
Иако сам био више пута у Вишеграду, пожелио сам опет доћи на ћуприју, прокрстарити Дрином, продиванити мало и нешто презалогајити. Тако је и пала одлука да поткрај августа мјесеца 2020. године обиђемо један од најљепших подрињских градова. Тамо смо могли отићи на два начина, први је бродом, а други је аутомобилом. Међутим, како су најавили лијеп дан, ми се одлучимо за брод и Дрину, јер смо жељели да се очи нагледају прелијепих пејсажа Дрине (кичме нашег народа).
Тако се нас пар упутило то августовско јутро из Бајине Баште, тачније са језера Перућац бродом "Гризли". Сретосмо ми туде и неке рођаке, познанике, који нас препознадоше управо због Србског Светионика и похода на Кајмакчалан од прије три године. Прва дама само врти очима.
Само крстарење Дрином таје и више од 200 минута, али није наивно, јер подрињски вјетрови умију да буду незгодан моменат крстарења. Пролази се и уским кланцима, што би Норвежани рекли "фјордови", гдје су стијене оштре и постојане, а орлови рибе лове. Имају и проширења, када поглед пуца на кућице поред ријеке, права оаза мира и спас од подивљале цивилизације.
Путујући том бродицом са десне стране видјећете и нешто несвакидашње, а то је један музеј, металне људске склуптуре у води (мајке са дјецом), спомен-капела, велика плоча од црног мермера и два бијела православна крста. Они који не знају то је уствари Меморијални комплекс Стари Брод. Постоји десетак година, а тек од прошле године је постао мјесто од посебног значаја за Србску Републику Босну и Херцеговину. Да није направљено то све тешко да би путник намјерник имао појма да је ту за вријеме Другог свјетског рата била права кланица.
Наиме, злогласна усташка јединица Црна Легија коју је предводио крвник Јуре Францетић је у прољеће 1942. године направила офанзиву у босанском Подрињу, од сјевера ка југу гдје се око 10.000 Срба нашло у колонама. Сви они су дошли до Вишеграда и хтјели су прећи мост, па до Ужица. Италијанска фашистичка војска је затворила мост те постала саучесник у покољу Павелићевих злотвора, када је најмање 6.500 Срба, махом жена, дјеце и стараца поубијано на најстрашније начине, док се добар дио удавио у набујалој Дрини.
Ово је иначе један од најмасовнијих покоља на тлу Незавсине Државе Хрватске. Посље рата су комунистичке власти забрањивале приче о страдањима Срба јер је то наводно нарушавало братство и јединство јужнославенских народа. Писац Момир Крсмановић, родом из тих крајева и сам очевидац усташког лудила написао књигу "Тече крвава Дрина", у коме је описао не само породичну трагедију, већ корисно историјско штиво покољењима на дар.
На крстарењу од водича смо чули пар занимљивости везано за Иву Андрића. На пример, зашто га доживотни југославенски предсједник Јосип Броз није волио. На додијели Нобелове награде за књижевност 1961. у Стоклолму од Шведске академије Андрић је имао говор као награђени, али ниједном својом реченицом није споменуо титове партизане и социјалистичку револуцију у Југославији. Сав новчани приход (око милион долара) од тога Андрић је дао за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.
Поред тога, Иво Андрић је био припадник Младе Босне, револуционарне организације с' почетка 20. вијека која је имала за циљ ослобађање тираније Бечког двора и уједињење прекодринских Срба са матицом. Због тога је Андрић и ухапшен на почетку Првог свјетског рата као Младобосанац... у тамницама Марибора, Зенице и Шибеника он је провео три године.
Између два свјетска рата Иво Андрић је радио у дипломатији Краљевине Југославије, све до априла 1941. године. Вратио се из Берлина и провео рат у изолацији, одбивши да потпише Апел србском народу. Након Другог свјетског рата постаје предсједник Савеза Књижевника Југославије и члан Управног одбора Србске Књижевне Задруге, па се посвјећује писању. Тако су настала и његова најпознатија дјела. Умро је у Београду 13. марта 1975. године.
Даљим путешесвијем долазимо и до самог Вишеграда. Ту нас посада брода искрцава и одмах долазимо у Андрићград или Каменград. Мјесто које је прије десетак година почео да гради познати редитељ Емир Кустурица, са циљем да би управо то мјесто постало епицентар културних дешавања цијелог овог краја, да постане једна тврђава која буди национални понос, али да шири видике посјетиоцима.
Тај дан је био баш сунчан, без облачка на небу, па када изађосмо на ону калдрму све ме некако подсјетило на Требиње, на медитеранску климу. Заправо дошли смо на Трг Николе Тесле.
Кустурица је и стављао у Андрићград све саме великане. А централни споменик је наравно постављен за Иву Андрића. То је туристичка атракција гдје се људи воле и фотографисати. Тако и ми пар шкљоцања фотоапаратом поред Иве, јер је управо он толико поучних мисли изрекао и записао да је и овај један споменик мало.
Одосмо посље и до Теслиног споменика, нашег научника свјетског гласа који је своје највеће проналаске изумио у Америци, гдје је и умро 1943. године. Он је заправо Србин нашег западног корпуса, који никада се није одрекао своје Лике. Чак му се на посмртном испраћају чула пјесма "Тамо далеко" (химна ратника без земље).
Доћи у Андрићград, а да не обиђете споменик великом Његошу, то је као да нисте ни били. Јер како му и на споменику пише "Трагични јунак косовске мисли". Живио је у првој половини 19. стољећа, а бранио је Србство и пером и мачем. Сањао је ослобођену отаџбину и дивио се Вожду Карађорђу који је повео националну револуцију. И тамо смо шкљоцнули пар сличица.
А иза самог Његошевог споменика налази се православна љепотица, односно Храм Св. Кнеза Лазара и косовским витезовима. За разлику од прије неколико година када сам био ту, сада су радови приведени крају. Додуше није све готово, али не мари. Ми уђосмо, те разгледасмо прелијепи иконостас и куписмо пар ситница.
Када то све посјетисмо душа је некако пуна, наручито након Вишеградске Лазарице.
Пошто је било доста времена до поласка назад... одлучисмо и да обиђемо мост на Дрини, онај што је Мехмед-паша Соколовић као велики везир наредио да се зида 1566. године. Заправо, Мехмед-паша је рођен као Бајица Ненадић у селу Соколовићи, недалеко Рудог, али је насилно одведен у Стмабол да буде Јањичар, током једног од многобројних зулума османлијске империје познат као "Данак у крви".
Мост је дуг 180 метара намјењен пјешацима, нема ауто-саобраћаја и у лошем је стању посљедњих деценија, јер онда када је прављен пројектован је за бучну Дрину, а не за језеро које је касније код Вишеграда направљено. Од тада полако пропада и треба му санација. Међутим, свакако је то атракција туристима из многих крајева Европе и свијета.
У самом Вишеграду се налази и још један споменик, а он је посвјећен јунацима ВРС који су своје животе уградили у темеље наше слободе 1990-их година када су храбро стали на браник отаџбине и бранили наш народ, нашу нејач, наше светиње од Алијиних сљедбеника. Увјек волим обићи оваква мјеста.
Најпосље се вратимо у Андрићград. Како је ћевабџиница Касаба била "пуна ко око", ми одосмо у ресторан Златна моруна, и нисмо се покајали. Није било гужве, а имали смо и дебелу хладовину. Пријатан амбијент, поглед и наравно храна отвара сва чула. Моји саборци се одушевише. Што би Биљана давно рекла: "Иди тамо гдје предсједник једе, јер он неће омашити".
У 15 сати нам затруби труба за повратак назад.
Наравно да нам је драго да обиђемо оваква мјеста и да ћемо опет доћи, јер душа буде пуна.
Милан Чучковић
28.08.2020.