Посета србској Атини 18.11.2016 - www.srbskisvetionik.org.rs

19. новембар 2016.


ПОСЕТА СРБСКОЈ АТИНИ 18.11.2016


Пре пар дана чика Љубе из удружења Ћирилица из Београда, рече мени као свом земљаку да има код Новог Сада парастос за србске цивиле и борце који су убијени, односно погинули у Вуковару 1991. године. Ја нисам уистину до дана поласка ни знао тачно да ли ћу моћи доћи због пословних обавеза, тако да сам у кнап са временом кренуо пут Новог Сада, са циљем да присуствујем том парастосу. Успут повезох двојицу сапутника, пошто нико од мојих сабораца није могао тог дана да крене са мном због својих радних обавеза.

Ишли смо старим путем, а гужава на пут је била застрашујућа и стварала велику нервозу код мене, јер сам како је време одмицало, схватао да нећемо стићи на сам парастос. Штавише, мени је било чудно и то да је парастос у цркви померен за 15 минута раније. Међутим, једина срећна околност је била то што сам успео некако да пошаљем посестриму Биљу Диковић из ФБ Репортера, на лице места, како би направила једну репортажу. Што је она на моје велику радост и направила.

Она нас је и сачекала испред цркве, са информацијом да је све готово, да је свештеник имао одличну беседу, али да је парастос скраћен. У цркви већ почела литургија.

Запалили смо свеће и отишли у оближњи ресторан где су нас исчекивали. Организатори парастоса, ратни ветерани СВК су имали после самог парастоса и неко да кажем дружење, односно еволуцирање сећања на своје саборце и времена с почетка 1990-их док су живели у свом родном крају.

Имао сам ту прилику да кратко попричам са Драгомиром Лалићем, председником удружења Завет Отаџбини, који ме позвао на обележавање Дана проглашења првог устава РС Крајине, које је планирано 17. децембра ове године, у Новом Саду. Рече он мени да има већ доста информација о мени, и да причају у суперлативу. Вероватно чика Љубе, не знам ко други.

Нисам имао намеру ту дуго да се задржавам, јер сам морао посестриму да водим у центар града, јер је незгодно одатле за превоз, а успут и да однесем неке народне лекове једној гаравуши Боки, наше горе лист, која би наше познанство од летос описала овако:

- "Кад једном кренете пут Косова и Метохије увек ћете му се враћати и с чежњом чекати сваки идући одлазак и обилазак Грачанице, Зочишта, Девича, Високих Дечана, Богородице Љевишке ... Људи које упознате на том путу нису ни налик свакодневном окружењу... Сетиће вас се, упалиће свећу за здравље и срећу кад вас и стотине километара раздвајају".

Знајући да Бока и њен бураз не живе у центру града, већ у најдужој улици на Балкану (тако Раде рече...) морао сам да је зовнем телефоном, али исто тако и мог пајтоса Вељу, кога нисам дуго видео, а пожелио сам се њега видети. Сећам се увек радо наших прела од пре 6-7 година у његовој авлији, када су долазили непоправљиви весељаци орни за дружење и фешту, а и његова породица нам је увек широм отварала врата.

Елем, седосмо ми у неки локал, а таман када смо исчекивали Боку и брата јој Радета, да не кажем Раду, како би наши преци из завичаја рекли, то су у локал ушли неки момак и цура врло слични њима, она црна, он додуше плави... Ја гледам и не верујем да се Раде тек тако офарбао. Чак и питам цуру: - "Јеси ти Бока?". Она вели да није... Јооој земљо отвори се.



Не прође ни два минута, ево ти Раде и Боке, изљубисмо се ко најрођенији. Крене одмах и прича. Прво о Космету, то је оно што нас је и спојило. А и сама Бока највише воли те приче, по сопственом казивању. Прича како се чује са људима из Ораховца скоро сваки дан. Спомињали смо и завичај, јер без тога не може. Завичај је један, а зове се Крајина.

Прављени су планови за будућност. Зовем их на Хумнанитарно вече у Батајницу, да прокључају гени камењара у овим "новосаџанима", јер код Веље то није никад ни престајало. Њега не треба дваред звати. Колубарски марш су они већ рекли да ће доћи, додуше не гомила, али једна мања група подршке хоће, што искрено радује.

Једино не радује оно на крају када се посвађамо ко ће платити рачун.

Могли смо ми и до зоре диванити, али домаћини раде сутра, те су гости морали још свратити у резиденцију да кратко поднесу извештај и да оставе ове важне ствари удружења.

Жао ми је само што нас није било више из СРБС-а, а и што нисмо били дуже времена тамо, мајке ми рођене. Овако је било кратко, али корисно. Боже здравља ето нас за месец дана у посматрачкој мисији.



Милан Чучковић
19.11.2016.





Посећено је: 1753  пута
Број гласова: 5
Просек: 5,00
Оцените нам овај чланак:






NOVI SAD  


ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Извештај из Новог Сада 15.03.2018

Извештај из Новог Сада 25.11.2018