Породица Стијеља је прије несрећног распада СФРЈ живјела у мјесту Заград (општина Бенковац), малом далматинском селу у Равним котарима. Отац Мирко и мајка Ведрана су се вјенчали 1986. године, а наредне године су добили сина Саву. Њихов живот се није много разликовао од живота већине грађана бивше Југославије. Имали су свој мир и почели су да граде своју породицу. Остали су на породичном имању наставе рад својих предака.

Почетак посљедње деценије 20. стољећа унесрећио је многе породице, јер су ратне трубе најавиле трагичан разлаз југославенских република. И поред свих тих невоља и зала, Стијељама се у рату десила једна срећа, а то је рођење ћерке Александре у априлу 1992. године. Ратно окружење и тешка материјална ситуација нису разбиле срећу ове породице, јер их је сада било четверо... Борили су се колико су могли да преживе и изведу дјецу на пут. Александра је почела да хода, проговара, док је Саво трчкарао са осталом дјецом, не схватајући шта се заиста дешава око њих.

Почетком аугуста 1995. године, када је хрватска "Олуја" прогнала преко 280.000 људи, колоне Срба из Книнске Крајине су кренуле ка Србији. У тим колонама била је и породица Стијеља. Отац Мирко и дјед Бранко су били у натовареном путничком аутомобилу, док су дјеца Саво и Александра били у камиону са баком Савом и мајком Ведраном (која је била у деветом мјесецу трудноће)... Путовали су тако два дана и ноћ... А онда 7. аугуста 1995. око 10 сати, на Петровачкој цести, авиони хрватског ратног ваздухопловства су злокобно надлетјели колону српских прогнаника, цивила и бацили бомбе. Мноштво је погинулих... У том ужасу гдје је било на десетине мртвих и рањених погинули су отац Мирко и дјед Бранко, буквално су изгорјели у аутомобилу. Док су остали чланови породице Стијеља били израњавани.

У колони су Стијеље стигле до Бора, у Тимочку Крајину, гдје су боравили пар дана, а онда у Илок, код стрица. Тамо је на свијет дошао нови члан породице Стијеља - дјевојчица Тања. Мајка Ведрана није више издржала, издахнула је у породилишту. Тако је породица Стијеља остала без оца и мајке за свега мјесец дана.

Ујак Никола, проналази дјецу своје рођене сестре Ведране у Илоку и одлучује да их доведе у Барајево, гдје је имао плац и кућу са једном изливеном плочом. И данас дјеца Мирка и Ведране живе код ујака Николе, у сљепом дијелу Заградске улице.

Тек 2002. године Стијеље су успјеле уз помоћ ДИЦ Веритас да пронађу кости оца Мирка и дједа Бранка и да их достојно сахране у Барајеву.

Да овај текст не би остао само једна у низу прича, која кружи интернетом, удружење "Србски Светионик" је ријешило да покрене акцију помоћи овој породици. Требало би скупити новац да се купи плац од 3 до 4 ара у Барајеву, а касније и нека монтажна кућа, не би ли то коначно постало дом породице Стијеља.

За остварење тог сна није довољно да нас десет или двадесет се укључи. Требало би много више. У то име отворен је девизни и динарски рачун на име породице Стијеља у банци Интеза:

девизни IBAN: RS35160513020199705379

динарски:  160-5100102506106-93

Чланови Србског Светионика су новембра 2015. посјетили Стијеље у Барајеву и направили једну видео репортажу. За почетак, било би довољно да подјелите овај текст...

Припремићемо ускоро и број за слање смс поруке, па ћете моћи и тако да помогнете.

Нико не може да одвоји милионе, али ће наше мало њима бити много.