Враћам се теби о земљо моја
да опет косим ливаде росне,
ево ме хрлим камене жетни
и грлим скуте груде поносне.

Враћам се теби о роде мили
да опет миришем пољане цветне
да трчим срећно док ветар пири
да чујем цвркут птичице сетне.

Ево ме идем оче и мајко,
ево ме сестро, ево ме брате,
прим'те ме опет, грл'те ме јако,
живот је тамо вазнесен, пропет
и нигде сунце не сија тако
к'о што је кући чисто и јарко.

Хоћу да поново живим и певам,
хоћу да дишем столетне јеле,
хоћу да грмим, хоћу да севам,
да носим опанак, пришијем јелек.

Хоћу да дете ми Србин буде
да понос трешти из ока плава,
да зна ко је Павле, ко Свети Илија,
да славни је предак му баш Свети Сава.

Ја хоћу теби о земљо моја,
Србијо јарка, Србијо славна.
Хоћу да будем кћер само твоја,
једном рођена, вечито права.

Прими ме земљо, о роде мили,
пружи ми руку, нек коло тече,
наставимо то што смо били,
земља витеза, земља јунака,
нек гори пламен вечите свеће.

Даћу ти себе и децу своју,
ширићу руке, грлићу јако
а ти прихвати сву душу моју
нек крене живот, нек стане пако.

Враћам се теби о земљо моја,
ево ме хрлим о роде мили
да опет постанем света и своја
к'о деда јунак, к'о бака мучна,
к'о брат ми соко, к'о сестра блага,
к'о сваки предак тамо високо.
Хоћу да будем то што сам била
Србкиња, сестра, борац и мајка,
славне Србије поносна вила.

Невена Татић-Крајовић
Август 2018. у Сиднеју