Стољећима су Хрвати робовали под туђинском влашћу, највише под Хабзбурговцима. Било је нешто и под Турцима и Млетачкој Републици, али највише су их газили Швабе.

Прву слободу су Хрвати и Словенци дочекали крајем 1918. када је Војска Краљевине Србије ослободила јужнославенске народе који су били под чизмом Аустроугарске. Но, Ватикану је Краљевина СХС односно прва Југославија сметла из више разлога, један је био тај што је ту највише православаца, а други што земљу води династија Карађорђевића. Зато су у Другом свјетском рату подржали и благословили наци-фашистичку НДХ. Ми нажалост никада нисмо избројили наше жртве ни у једном рату, али се зна да су нам током 1941-1945 жртве биле милионске: цивили, жена, дјеца, старчад.

Опет на крају Другог свјетског рата партизанске јединице које су највише попуњавали Срби (5. далматинска, 6. личка, 7. банијска, 8. кордунашка, 12. славонска дивизија), истјерали су окупаторе и добрим дијелом њихове помагаче: Усташе, Домобране, Муслиманску милицију, Црну Легију и сл.

Хрватско и муслиманско друштво никада није прошло процес денацификације и дефашистизације у Југославији од Брозовог режима. Они су зналачки скривали своју мрачну прошлост и саучешће у геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима током ДСР. Мало ко је то схватао током Хладног рата или су купљени добрим животним стандардом. Већина Срба је повјеровала у идеје "братства и јединства", док су Хрвати и муслимани кришом своје потомке одгајали у србомржњи и антијугославенским осјећањима.

МАСПОК је малом броју Срба отворио очи. Савка Дапчевић-Кучар је 7. маја 1971. грмила са говорнице у сред Загреба: "Ми не желимо Југославију!...". Гушењем ткз. Хрватског прољећа, отворило се питање ревизије савезног Устава. Био је то језиви почетак краја заједничке државе, јер је усвојен априла 1974. а све на нашу штету.

Током 1990-1991 на јавну сцену су ступили ликови који су у сигурносно-обавјештајним службама СФРЈ имали ознаке "унутрашњи непријатељ". Они су склапали тајне савезе и довели до рата. Тачније формирањем паравојних формација (ХПС) и увећавањем резервног састава Полиције, дошло се до оружаних снага које ће напасти савезну војску - ЈНА, као и насеља гдје су Срби имали релативну или апсолутну већину.
С друге стране, Срби у СР Хрватској су већином били успавани и поред чињенице да је Фрањо Туђман (пропали "повјесничар" и Титов генерал) отворено оживљавао авети НДХ и усташку идеологију.

ЈНА која је требало да заштити Србе у Хрватској према Уставу СФРЈ, доживљавала је судбину земље која ју је хранила. Штавише, у командном кадру било је доста Хрвата који су остали, док је преко 3.500 генерала и (под)официра пребегло у ХПС. Тако су Срби видјели да им нема спаса, ако се сами не организују.

Створена је РС Крајина крајем 1991. проглашењем Никољданског устава. Рачунало се и на подршку Београда, која у почетку јесте била значајна, али временом се (ис)топила. Хрватска је бушла РСК на више страна: Медачки џеп, Масленица, Оркан, Миљевачки плато...итд.

Почетком маја 1995. Хрвати су извели злочиначко-терористичку акцију "Бљесак" , односно агресију на Западну Славонију. За пар дана извршена је окупација територије коју је "чувала" мисија УНПРОФОР-а. Скоро 20.000 Срба у збјеговима, а стотине мртвих по цестама, јаругама и у својим кућама.

НАТО пакт је одлучио да ријеши "Србско питање у Хрватској. Тако је на ред дошла и "Олуја", злосутно име које означава најпраљвију игру против нашег народа у посљедњих 80 година.

Још у прољеће 1995. године међународни представници су понудили крајишким Србима некакав план "З-4". Иако је то дјеловало као спасоносно ријешење, годинама касније је све разоткривено, јер то је била једна обична шаргарепа, на коју се руководство у Книну није "упецало". Тачније, одмах су рекли да га не прихватају, али и не одбацују, већ да ће се добро размислити о томе.

Ипак, Американци су тражили своје. Па је у Женеву позвана делегација РСК и Загреба. Милан Бабић као премијер РСК је ставио свој потпис на тај фамозни план. Бог зна колико срећан Питер Галбрајт је појурио 2. аугуста 1995. у Загреб, гдје су га дочекала закључана врата. Нико од званичника Републике Хрватске није хтио да га прими.

А и зашто би?

Хрватска је имала зелено свијетло од ЕУ и НАТО, као и спремних 125.000 бојовника под оружјем плус артиљерију и авијацију. Пензионисани амерички генерали су за новац помогли Хрватској, тако што су осмислили цијелу акцију и давали инструкције колегама из ВРХ.

Мирко Рашковић у загрљају Колинде Грабар-Китаровић

Прво је почео НАТО пакт да бомбардује положаје Војске РСК у ноћи 3. на 4. август 1995. Не само да су гађани војни циљеви већ и цивилни. Успјех и брзина хрватског напредовања према Книну је одавање војних тајни, односно у редовима СВК била је неколицина шпијуна, као што је Мирко Рашковић.

У рану зору креће крволочна пјешадија која је у Сјеверној Далмацији и јужним дијеловима Лике имала брз продор, али на Кордуну и Банији били су одбачени и десетковани. Међутим, војска функционише по систему "наређење-извршење", а то је значило да је виша команда наредила повлачење пар километара. Ровови нису ни ископани, наређење је било да се повуку у Босну. 

Колоне цивила кренуле су у страху од освете, јер су Хрвати то јавно и говорили, шта ће се десити. Стотине хиљада Срба из Книнске Крајине је спаковало своје најнужније ствари у приколице, камионе, аутомобиле... шта год је ко имао и кренио у непознато, са надом да ће се вратити.

Међутим, колоне избјеглица су пресјечене на више мјеста, не само од хрватских снага, већ и монструозних кољача Бихаћког корпуса ткз. Армије БиХ. Крви је било као на Косову Пољу, шест вијекова раније. Дјеца су губила родитеље, а родитељи су губили дјецу. Чак када је колона избјеглих застала код села Јањила недалеко Босанског Петовца, авиони хрватског ратног ваздухопловства су испалили смртоносне ракете према нејачи. Десет је усмрћено, а око 50 рањено само на тој локацији. Слично је било код села Сводна, у долини Сане, недалеко Приједора.

"Остала си правде жедна, ти колоно непрегледна..."

Међународни посматрачи и снаге УНПРОФОР-а су и овдје били само њеми проматрачи повучени у своје базе. Заправо, све је било унапред договорено.

Хрватско-муслиманске снаге су се најбруталније иживљавале над онима који су остали. Чак и када је "Олуја" прошла, послије неколико дана, наступило је етничко чишћење од крволочних одреда који су убијали цивиле у Груборима, Вариводама, Кијанима, Зрмањи, Гошићи...итд. Весеље у Хрватској ради овог "успјешно" обављеног посла је било неописиво.

Туђман и његови генерали су поносно дизали песнице на Книнској тврђави. С друге стране Крајишницима није дозвољен улаз у Београд, већ су сви преусмјеравани на Косово и Метохију. Тамо су нажалост лоше дочекани, чак и од самих Срба, који нису баш најбоље схватали шта се дешава, тачније да ће и они коју годину доцније тако у колонама.

*   *   *

Тридесет година је прошло од тада!

И даље се сјећамо свега... и даље су 4. и 5. август најтужнији дани наше историје. Нас Дивљи Запад не напушта, не оставља на миру... жели да нестанемо са планете земље, јер смо Срби, православци.

Молитвено сјећање се традиционално одржава у београдској цркви Св. Марка на Ташмајдану. То је само једно од мјеста за парастос. Ове године рекоше "округла годишњица". Дошло је знато више људи него ли претходних љета. Било је наравно и оних који су по директивама долазили, али авај... кућа Божја прима свакога. 

Око 10:30 већ дођох на плато испред Светомарковске цркве, а било је присутно и мноштво људи из протокола, комуналне Милиције, редовне Полиције и сл. Потражих моје саборце, али не виђох их одмах... ипак чича Ненад организује помоћ око развијања транспарента ЗЛОЧИН КОЈИ ТРАЈЕ на четири свјетска језика. Колико ће смјети медији да такву једну слику и видео прилог објаве наредних дана, видјећемо.

Звона се зачуше, па сви лагано уђосмо у Цркву. 

Десет свештеника СПЦ на челу са епископом војним Доситејем служило је парастос за хиљаде убијених Срба током "Олује". Свијеће су се палиле и напољу и унутра за оне чије душе лете изнад Балкана већ три деценије, којих се ријетко ко сјећа сем најмилијих. Епископ је одржао бесједу након парастоса.

Када се заврши тај духовни дио изађосмо ван. Поред оног "споменика" била је постављена бина. Прво је било полагање цвијетних вјенаца. Потом су се на бини смјењивали говорници. За ових више од двије деценије колико посјећујем овакве меморијалне манифестације, ово љето се први пута чуло: "Догодине у Книну!". Умјетница Ивана Жигон је чак рецитовала стихове Сене Шијак-Марковић, али је сам почетак био са пјесмом "Тамо далеко" (крајишка верзија).

Вријеме хладњикаво, налик на олујно, баш како и сам мотив окупљања каже. 

Знам да ће у Лијепој њиховој бити другачији програм од овог нашег, али свако зна свој друм, јер ма колико нас убјеђивали да смо сличан народ, да не кажемо исти... нисмо! Давно смо се ми разишли и кренули својим путем спасења. Оно што је добро, јесте што они не морају више да глуме да нас воле, сада су све карте на столу.

Нећу да кунем, није нам то у сржи, нити ме обузима мржња, али има неко горе ко све гледа и ко ће поравнати све рачуне.

Написа: Чуле
04.08.2025.