Мислим да на кугли земаљској не постоји земља која има толико хероја колико Србија, а истовремено да их иста та земља заборавља, или чак штавише да их одбрацује од себе. Док је холивудска индустрија је сазидана на разврату, неморалу, лажима, лажним херојима... Наша филмска индустрија ретко када се труди да прикаже истинске хероје... А није да их немамо... Само у Првом светском рату имамо их 200.000... веровали или не. У Првом србском устанку бар 50.000 јунака... Па у Душановом царству било их је 100.000 јунака.
Чак и овај последњи рат на простору бивше Југославије, када се та држава с' почетка 1990-их распадала изнедрио је њих хиљаде јунака... Свакако ту спадају и мајор Милан Тепић и војник Стојадин Мирковић.
Пострадаше у Бјеловару 29. септембра 1991. док су бранили касарну и складиште муниције ЈНА од хрватских паравојника, који су то желели да присвоје на силу. Заправо, још док су били у животу, они су мислили да нису жртвовани, ни издани. Да ће им стићи "некаква помоћ" из Београда, Бања Луке или одакле већ... А помоћи ни за лека, ни за трачак сунца. Свеједно, нису ниједан хтели да одступе ни за милиметар. Заклетва је била важнија од живота.
Први погибе Стојадин, млађи син Живорада и Анке Мирковић из ваљевског села Горње Лесковице... у транспортеру док је косио нападаче, а није се бојао ни када су нагрнули као хијене већ је повикао као бесан: "Слобода нема цену!".
Његову погибију посматрао је његов претпостављени - мајор Милан Тепић, сакривен у складишту муниције "Беденик". Био је љут, али није могао ништа. Додуше, само је чекао да се што више агресора окупи у складишту, те је активирао експлозив од 170 тона, што је све око складишта муниције дигло у ваздух, и нападаче и њега... Али њега више, још више је уздигло - у легенду! Оставио је иза себе супругу и двоје деце.
Мајор Тепић док се опраштао са својим војницима рекао им је следеће:
- "Једном људи дају ријеч, она остаје или се погази. Ја сам дао ријеч да ћу ову земљу бранити када јој буде тешко...!".
Јер као што би и сам Милош Обилић рекао султану Мурату:
- "Да није те речи, на чему би смо стајали?!".
Породицу Тепић сам упознао прошле године у Дому Војске, када је Новица Пешић промовисао своју књигу "Хероји отаџбине"... А породицу Мирковић годину дана раније, када ме неким чудом путеви одведоше у Ваљево, па тако набасах намерно на село Горње Лесковице и пронађох Цолетову мајку Анку. Није она ни знала ко сам, ни шта заправо хоћу, али се управо тада у Дому Војске силно обрадовала када ме видела.
Ове године 29. септембрар је пао у петак, тако да због послова нико од нас није могао да оде у Цолетово родно место, да запали свећу, положи венац и загрли тета Анку, мајку која је далеке 1972. године родила јунака!
Тако да остасмо у Београду и у поподневним сатима се окуписмо нас тројица, односно четворица. Тај четврти је каснио због великих гужви у саобраћају. Положисмо венац и усликасмо пар слика. Довољно, за сада.
У Горње Лесковице ћемо отићи током јесени да обиђемо родну кућу и гроб јунака Цолета. А све нешто више размишљамо и о томе да се покрене једна јавна иницијатива да све улице у Србији, које немају неке нормалне називе да добију имена по херојима (Зоран Боровина, Драгиша Стефановић, Милош Ћирковић, Игор Кисић, Сале Медаковић, Предраг Леовац...) или шта више жртвама (Слободан Стојановић, Мирјана Драгичевић, Страхиња Живак, Милорад Пајчин, Олга Драшко...) из Отаџбинског рата 1990-их. Зашто да не?
То ће бити пут осветљења за наш народ.
Милан Чучковић
29.9.2017.