Почаст Милану Тепићу и Стојадину Мирковићу 29.09.2018 - www.srbskisvetionik.org.rs











Статистика од 12.11.2015

Данас: 268
Јуче: 807
Недељно: 3204
Месечно: 13128
Годишње: 146991
Укупно: 305392

Највише посета
25.8.2018 2808
























































30. септембар 2018.


Почаст Милану Тепићу и Стојадину Мирковићу 29.09.2018


Социјалистичка Југославија је од свог стварања била замишљена као братско-јединствена заједница јужнославенских народа и свих других народа и националних мањина које желе да живе у њој. Бар тако је писало у Уставу СФРЈ. Границе међу републикама су означаване као административне, а не као државне.

Међутим, сви знамо да је то само било мртво слово на папиру, јер уистину братство и јединство као гесло југославенских комуниста само је код Срба живело... код других народа то је био јако редак случај, и пре се може сматрати статистичком грешком него масовном појавом. У прилог томе можемо наводити безброј примера, а ја ћу навести само један: хрватско прољеће 1971. године, када је претио расцеп СФРЈ и комунистичка партија је била озбиљно уздрмана.

Само код Срба су генерације после рата расле са убеђењем да наша страдања и злочине над Србима из Другог светског рата, па чак и Првог светског рата треба заборавити. Док су јаме безданице по Херцеговини, Лици, Босанској Крајини бетониране, под изговором да може неко упасти... истина је намерно сакривана и наши родитељи су одрасли слепи поред здравих очију. Широј јавности су познати само неки... концентрациони логор Јасеновац због огромног броја жртава, стрељање ђака у Крагујевцу... али опет недовољно за стварање културе сећања.

Масовни злочини попут: Гаравице код Бихаћа, Стари Брод код Вишеграда, Дракулић код Бања Луке, Православна црква у Глини и Драксенићу, Сурдулица код Врања, Драгинац код Шабца, концентрациони логор Јадовно и др. су буквално заборављени!

Крајем 1980-их када се променио друштвено-политички систем у СФРЈ дошло је и до промене власти у свим бившим републикама осим у Србији и Црној Гори, где су на власти остали бивши комунисти. У СР Хрватској и СР Словенији сепаратистичке снаге су још у предизборним кампањама најављивале издвајање из Југославије по сваку цену. Док је у СР Хрватској усташтво васкрсавало после 4.5 деценије.

Највећи број Срба, чак и тада је био опијен тим релативно добрим стандардом не желећи да верују да ће до рата и распада државе доћи. Нове демократске хрватске власти су одмах отпочеле процес илегалног наоружавања и стварали себи паравојне формације. Савезно руководство у Београду је на то гледало прилично незаинтересовано и функционисало по принципу "Ми смо сила, разоружаћемо их...".

Ситуација на терену се из дана у дан мењала у корист хрватских сепаратиста, јер је и сама ЈНА, као једина оружана сила доживљавала судбину државе коју је морала да брани... Много хрватских и словеначких регрута и официра је дезертирало, одмах за њима и Албанци.

За само две недеље средином 1991. године у СР Словенији Територијална Одбрана те најзападније републике СФРЈ је показала зубе ЈНА која је доживела крах и морала се повући. Убијено је преко 150 војника ЈНА, највећим делом Срба.

Хрватски паравојници су масовно почели у лето 1991. године да опкољавају касарне ЈНА и тражиле предају. Скоро нико од официра ЈНА није помишљао на то иако су им обећавали "куле и градове".

На само 70 км источно од Загреба у Бјеловару крајем септембра 1991. године касарна ЈНА "Божидар Аџија" била је под опсадом недељама. Иако су главнокомандујући официри у касарни тражили од команде Пете војне области у Загребу помоћ јер су видели да их опкољавају и да тешко да ће издржати, њима помоћ није стигла. Хрватске власти су заправо сматрале да сваки припадник ЈНА након 25. јуна 1991. године када су они прогласили незавиност сматра се агресорским војником, иако је Хрватска међународно признање добила тек 15. јануара 1992. године.

Команда Пете војне области једино је могла да пошаље посматрача Европске заједнице који је имао задатак да види да ли ће заузимање касарне бити у складу са Женевском конвенцијом.

Видевши шта се заправо дешава и колико је ситуација измакла контроли у самој Бјеловарској касарни Милан Тепић, мајор по чину узима ствар у своје руке. Сазрео му је план да дигне складиште муниције у ваздух, јер је знао да ако се непријатељи докопају тога имаће значајну премоћ у рату који се већ водио западно од Дрине.

Своје војнике мајор Милан Тепић је бодрио и рекао да издрже, да преживе, те да сачувају његов ратни дневник... На питање својих војника зашто се и он не преда, мајор Тепић изговара своје чувене речи:

 

ЈЕДНОМ ЉУДИ ДАЈУ РИЈЕЧ, ОНА ОСТАЈЕ ИЛИ СЕ ПОГАЗИ. ЈА САМ ДАО РИЈЕЧ ДА ЋУ ОВУ ЗЕМЉУ БРАНИТИ КАДА ЈОЈ БУДЕ ТЕШКО...

 

Од ране зоре хрватски паравојнци су силовито напали касарну 29. септембра 1991. године, а нису се и поред значајне премућства предавали. У једном оклопном транспортеру по непријатељу је дејствовао војник Стојадин Ж. Мирковић, који је обуку у Бањалуци прошао са најбољим оценама. Једино је он одбио наређење Тепића да се повуче и да се преда. Његове последње речи су биле:


СЛОБОДА НЕМА ЦЕНУ!

 

И наставио је да решета са својим пушкомитраљезом по непријатељу... није прошло дуго, његов транспортер је погођен са противоклопном ракетом и млади Мирковић, стар свега 19 година је одлетео у ваздух. Скривен у складишту Милан Тепић је то гледао и додатно се разљутио.

Када су хрватски паравојници ушли у касарну и почели да улазе у складиште, мајор Тепић је активирао прекидач и преко 200 тона експлозива је полетело у ваздух... над Бјеловаром се видела "печурка", као да је атомска бомба пала.

У домаћим медијима ова вест је одмах пренета на свим вестима и речено је да је мајор Милан Тепић погинуо са још једним војником ЈНА... његово име није речено. Слушајући те ужасне вести Анка Мирковић у школи где је радила помислила је: "Само да није мој Цоле"... Нажалост црне слутње су потврђене касније и од њеног живота направиле хорор филм.

Крње Председништво СФРЈ на једној од својих последњих седница 19. новембра 1991. године мајора Милана Тепића је прогласило за последњег југославенског НАРОДНОГ ХЕРОЈА. Он је иза себе оставио жену и двоје малолетне деце.

Током 1990-их година Југославија се распадала и на њеном тлу су се одвијали грађански ратови за изгон Срба. А у пролеће 1999. године у те сукобе се трећи пут умешава се и НАТО пакт који је бомбардовао Србију и Црну Гору са циљем да се јужна србска покрајина Косово и Метохија отме од Србије...

 

 

*    *   *
 

Државне институције Републике Србије су деценијама окретале главу од хероја последњег рата, па чак и ратних војних инвалида. Једноставно нису се желели да признају учешће у ратовима "преко Дрине".

Мајор Милан Тепић је добио једну улицу на Дедињу у Београду и спомен плочу... али још двадесетак градова у Србији и Србској Републици БиХ је понело назив улице са његовим именом.

РС је такође установила орден "Милан Тепић" за посебне заслуге у Отаџбинском рату.

У последње две године написана је једна књига: "Хероји отаџбине" аутора Новице Пешића, која говори о Тепићу и Мирковићу, а снимљен је и документарни филм "Небо над Бјеловаром" Недељка Лајшића.

И поред тога 29. септембар се скромно обележава у Београду. Читав програм и церемонија не траје више од 15 минута, веровали или не. Свештеник одслужи помен положе се венци, државне делегације Владе Србије и Министарства одбране, пар удружења и то је све. Образложење је да "није округла годишњица".

Врло чудно за некога ко има славну историју и претке, зар не.

Присуствовао сам том обележавању на Дедињу, и положио венац на споменик испред Србског Светионика... Упознао пар добрих људи и надам се сарадњи у будућности.

Запуцах након тога у ваљевско село Горње Лесковице. Тамо живи мајка Анка Мирковић, која је скоро непозната широј јавности већ деценијама. А дала је за Отаџбински рат свог сина мезимца - Стојадина, који је био омиљен међу својим Горњолесковчанима и понос свога краја.

Данас њу ретко ко обиђе. Мене сваки пут туга ухвати када идем тамо. Јер прво мајка је после доста година успела да нађе посмртне остатке сина и да га сахрани... како јој ублажити бол. Жена која сваки дан плаче. Друго, Горње Лесковице је тешко и наћи, забијено је то у брдима и нема ни путоказа. Једини оријентир је манастир Лелић, па још 10 км има.

Отишао сам да јој пружим речи подршке, да кажем да ипак није сама. Она је иначе једну просторију претворила у спомен-собу за свога сина. Да свако ко дође може да види нешто о њему. Неке слике или ствари из Цолетовог детињства... али и оно што је добијала у последњих десетак година од непознатих људи.

Највиши државни и војни званичници је никада нису обишли, већ само локални из општине Ваљево. Туга до неба. Гроб и надгробни споменик је урадила са старијим сином који живи у Ваљеву са породицом.

Направили смо краћи интервју, чисто да кажемо шта се променило у последње три године од како смо направили онај први интервју са њом.

Дан раније у школи је урађен пригодан програм и дошли су чланови Удружења ратних добровољаца 1912-1918 из Београда, као и УБР 1990-их... Чудно ми је било да ако је 29. септембар била субота, да се обележавање одржава у петак. Вели ми тета Анка да је тако свима било лакше. У недељу је долазио старији син са породицом да у миру и тишини се сети свог брата јунака...

Тог дана јој је дошла и сестра. Отишли смо на гробље да запалимо свеће... Једна жена оплакује сина, друга сестрића...

 

И камен би проплакао!

 

Догодине, ако Бог да среће пошто је недеља 29. септембар отићиће нас више, без обзира што није округла годишњица.

 

 

ВЕЧНА ВАМ СЛАВА ЈУНАЦИ!

 

Милан Чучковић
30.09.2018.




Посећено је: 2454  пута
Број гласова: 75
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:




























Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави
Србске цркве и школе
Светитељској глави.
Тамо венци тамо слава
Где нас србски пастир Сава.
Појте му Срби,
Песму и утројте!


Благодарна Србијо,
Пуна си љубави
Према своме пастиру
Светитељу Сави.

Босна и Херцеговина
Светог Саве дедовина.
С тобом славе славу
Светитеља Саву.

Бачка, Среме, Банате
И Србијо Стара
Раванице, чувај нам
Тело кнез Лазара;

Црна Горо, сестро мила,
Здраво и ти с нама била
Да славимо славу,
Светог оца Саву!

С неба шаље благослов
Свети отац Сава
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните
Саву тамо угледајте.
Саву србску славу, пред престолом Творца!

Милешево слави се
Телом Светог Саве
Кога славе сви Срби
С обе стране Саве;

Синан-паша ватру пали
Тело Светог Саве спали,
Ал’ не спали славе,
Нити спомен Саве.

Пет векова Србин је
У ропству чамио
Светитеља Саве
Име је славио.

Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли.
Појте му Срби,
Песму и утројте!

Да се србска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави,
Да нам свима сине,

Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози.
Почуј глас свогa рода,
Србскога народа!



*          *        *


Ој Србијо, мила мати,
Увек ћу те тако звати
Мила земљо, мили доме
На срцу је слатко твоме


Срећно живет ко у рају,
Где милине вечно трају
У теби ћу срећно тек
Проводити овај век.


Прости деци мати мила,
Сто су тебе увредила.
Синци ће се поправити,
Грозне сузе за те лити.


Јер признају грехе тешке,
Питају се за погрешке.
Живот и крв лиће сви,
Да се опет дигнеш ти.


Подигни се мати мила,
Да нам будеш што си била,
Јер си тужно робовала,
Дуго сузе проливала.


Сунце ти се већ родило,
Које ти је зашло било.
На криоцу вазда твом
Утеха је срцу мом.



*          *        *


И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит
можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ...
Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином
страшном кидају;
Разумећеш срцем страшљивим
Шта са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борби
страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!”


*         *         *


Сини јарко сунце са Косова.
Не дамо те, земљо Душанова.

 Не дамо те, земљо Немањића, Обилића, браће Југовића.

Сви ће Срби као Југовићи
за крст часни на Косово ићи,.

Да одбране земљу благодатну
 За крст часни и слободу златну!

Од Крушевца, Призрена,
Цетиња, Дубровника,
Книна, Невесиња,

са Авале, Ловћена и Шаре,
кличе Србство: Устани Лазаре!

Док је Пећи и док је Дечана, Грачанице и Газиместана.

Не дамо те васкрсло Косово, најсветије поље Србиново!