Пуцањ Гаврила Принципа, припадника Младе Босне у сред Сарајева о Видовдану 1914-те у аустријског надвојводу и престолонаследника Франца Фердинанда није био само атентат, како медиокриети воле рећи. То је била јасна порука да је било доста тираније Бечког двора у Босни и Херцеговни. Оптужена је одмах Краљевина Србија за учешће у том догађају, те је послат контраверзни Јулски ултиматум у Београд, али одговор германске варваре није ни занимао. Они су већ најмање пет лета били спремни за оружани сукоб.

Терор над Србима у БиХ, Далмацији и простору некадашње Војне Крајине је почео исте вечери по Сарајевском атентату. Наредних дана аустроугарски Генералштаб шаље преко 250.000 добро опремљених бојовника у Посавину и Подриње, као и јужну Херцеговину. Средином августа 1914. уследила је прва агресија на Краљевину Србију, где је почињена серија покоља над србским живљем, цивилима у Мачви и Јадру. Друга армија је успела уз заштићени бок од Треће армије да изведе успешан контранапад, те да аустроугарске окупаторе натера у панични бег. Била је то прва србска победа у Великом рату, на Церу.

Није се мирио са тиме босанско-херцеговачки гувернер и осрамоћени генерал Оскар Поћорек, те је послао поново своје корпусе у Подриње. Циљ је био да се преко Гучева и Јагодње, аустроугарски бојовници пробију до Ваљева. Тај део је био погодан за одбрану, али је непријатељ имао велику предност и у бројности и у техници.

Ипак, "Бој не бије светло оружје. него срце у јунака". Тако је и било.

Већ 7. септембра, неко сматра да је било и дан раније, долази до првих окршаја на Гучевској планини. Дринска дивизија се супроставила XIII корпусу, који је имао елитну хрватску 42. вражију дивизију, сачињену од Хрвата и нешто мало Срба, који су од почетка оружаног сукоба већином прелазили код својих. Ове борбе на Гучеву 1914-те због временских (не)прилика често зову и "Бој изнад облака". Била је то права рововска борба, удаљености 5 до 10 метара првих линија. 

Магла је правила свима проблем, а најкрвавије локације су биле: Еминове воде и Кота 708, где је толико прштало у борбама "прса у прса", да се са правом назива "гучевска кланица". Знао је Бечки двор да у својим редовима и нема јунака, па је дозвлио употребу бојних отрова према Србима, иако је то забрањено Женевским конвенцијама о рату. Ипак, значајан допринос у овим ватреним окршајима са наше стране дао је јадарски четнички (добровољачки) одред, под командом Војводе Вука. 

Након 55 дана најстрашнијих борби србске снаге се повлаче према Ваљеву у стратешком одступању, док аустроугарски џелати немају снаге за напредак. Извојевали су пирову победу. 

Србска војска је касније почетком децембра 1914-те, када је почео контранапад у Колубарској бици успешно протерала непријатеља који се у паници и хаосу опет повукао у Босну. Тиме су Срби заокружили свој јесењи тријумф непокорени. Србски генерали: Степа Степановић и Живојин Мишић су награђени титулама војвода, а аустроугарски су смењени. Велики рат није ту завршио, већ је тек почињао.

Након повлачења преко Црне Горе и Албаније, крајем 1915. и почетком 1916. уследио је опоравак на Крфу, Корзици и Африци, а онда су две србске армије доведене у средиште Солунског фронта који је успешно пробијен 1918. 

Уласком Срба у државно-правну заједницу са Словенцима и Хрватима, прокоцкан је сав национални капитал у две југославенске авантуре, који су преци скупљали још од почетка XIX века. 

Има једна интригантна ствар око те Гучевске битке која читаво столеће овако важне ствари држи замрачено и замагљено. На страни непријатеља ратовали су многи каснији високи функционери наци-фашистичке Независне Државе Хрватске и социјалистичке Југославије... а међу њима се издваја: Јосип Броз Тито, припадник 25. пука, при хрватској 42. (вражијој) дивизији. Зато се дуго времена о овоме није смело јавно причати, а свако ко би јавно потенцирао то, бивао би прогањан или пак убијан.

*   *   *

Столеће касније, након Великог рата почиње мало више интересовање код Србадије о страдањима, стратиштима, јунацима, биткама и епопејама. Иако многи "паметњаковићи" говоре како то децу и омладину не занима, како све то ствара лошу климу и сличне глупости... јучерашњи Гучевски марш све те лажи и обмане потапа као Титаник. 

Браћа Стојнић су још пре четири лета покренули или обновили како коме драго, Поход на Гучево, из Лознице. Верујем да им у почетку није било лако из више разлога, јер код нас на Балкану, сем проблематичне администрације, постоје бољке љубоморе и зависти... али су момци издржали. Окупили су добру екипу помагача који су на овогодишњем марширању изгурали све препреке како ваља и Бог заповеда.

Раније сам на Гучево долазио сам, тј. са другарима. Већ пар година долазим породично. Време је углавном летње, тура није захтевна, свега 11 км, а логистика одлично функционише, па како Прва дама воли овакве ствари, онда није било дилеме око доласка. Заправо ми смо дошли вече раније.

07:30 сати... Ујутро смо по кратком поступку напустили смештај и дошли до порте православне цркве Покрова пресвете Богородице, таман на време. Срећемо мноштво (мени) познатих људи, а од Милојка добисмо мајице, једну за Жилета, а друга за маму. Била је кратка молитва и благослов црквених отаца, што је редовна пракса и Богу драгом хвала на томе.

Упознадосмо ту мале цурице: Даницу и Ангелину... ове године посматрачи, догодине учесници.

08:00 сати... Формирана је колона учесника, значајно бројнија него ли прошле године. По слободној процени било је и више од 500 у том првом формирању, али су се касније учесници још придруживали. Тако некако на почетку сретох доктора Салета који је са другаром пошао то јутро из престонице. Мало дивана и еволуције неких пређаших активности. 

Било је поздрављања са осталим људима које већ знамо: Бијељинска екипа, који нам дадоше мајицу, Драгана са синовима који су све издржали, породицу Гајић чији син Стефан годинама улепшава оваква дешавања са униформом и осмехом, Рогатичани дођоше да подрже овакве ствари јер сви то волимо.

09:00 сати... Прва пауза по обичају иде у Трбушници где нам домаћини послуже слатко, пите, воде, сокове, неку ракијицу... окрепљење увек добро дође. Малци не могаше више толико пешачити, али зато логистика добро дође, па смо се возали џипом, аутом, тракторском приколицом...

Касније паузе су биле мање, али су организатори давали мноштво флашица воде, што је баш значило. 

10:40 сати... Мало већа пауза је била код неког хотела. Ту смо се сви одмарали и још добили слаткиша. Деци за сласт, а нама старијима за подизање шећера у крви. Малци се мало и љуљаше

11:30 сати... Код раскршћа је била још једна пауза, где смо се срели и ујединили са учесницима који су долазили из Бање Ковиљаче.

11:50 сати... Примакли смо се споменику Гучевским јунацима, тако да по обичају креће гужва и људи и возила. Ипак, успевамо да се провучемо до платоа испред где смо стигли на групно сликање, али после смо ми развлачили наше транспаренте појединачно. Мноштво фотоапарата, севају блицеви као на додели оскара.

Прво је била химна "Боже правде", полагање венаца, обраћање званичника и наравно гусле, јер су управо гусле најмоћније србско оружје кроз векове.

13:00 сати... Сели смо у дебелу хладовину и добили наше порције пасуља. Одличан је био, чак су и малци јели.

Мало смо још раздиванили са познатим људима, захвалили се Стојнићима и Младену Лазићу на помоћи, те нас Гајићи повезоше назад у лознички центар. Точкове на друм и правац Београд.

Жао ми је што нису били људи који ове ствари стварно воле, а знам да би дошли.

- "А шта си децу вукао толико далеко? Шта их млатретираш? Шта изиграваш више са тиме?"... Ово су глупа питања ликова који показују неваспитање, непознавање мене, непознавање историје и наравно безобразлук!

Вашу децу васпитавајте сами. Моја сигурно неће одрастати у незнању, југославенштини, као и страху да ће им се нешто лоше десити ако посећују оваква места. Напротив, научиће много тога што ја и моја генерација нажалост нисмо научени ни у школи, али нажалост ни код куће, јер су ове лекције дуго времена биле циљано замагљене.

Бонус ће им бити време проведено у природи, шуми, што свакако не може да шкоди.

И још нешто, деци овакве ствари треба причати на време, јер ако одрасту без овога, сигурно их неће интересовати, као што ни вас не занима.

Паметном доста!

Написа: Чуле