1990-те године
Почетак посљедње деценије 20. стољећа ни мало није био пријатан за већи дио европског континента, наручито у централним и источним крајевима. Иако је дјеловало ће бити некаквог бољитка усљед научно-технолошког напретка, економски потреси из претходне декаде су изазвали политичке турбуленције које су дословно почеле да куљају. Разлог томе је премућство НАТО пакта у односу на Варшавски уговор.
На крају Хладног рата, Американци и Британци су успјели да потисну Совјетски Савез и да највећу земљу свијета баце на кољена. Све то заслугом контраверзног лидера Михаила Горбачова (1931-2022). СССР је нестао са историјске сцене децембра 1991. док је у претходне двије године срушен Берлински зид као симбол совјетске моћ и подјељености Истока и Запада. Мало касније Западна Њемачка анексирала је Источну (ДДР).
Геншер, Горбачов и Кол, 1990.
Управо та уједињена Њемачка, предвођена Хелмутом Колом (1930-2017) је одмах почела да показује своје освајачке апетите. Штавише, и њемачки министар спољних послова Ханс-Дитрих Геншер, скупа са колегом из Аустрије, Алојзом Моком је повео жестоку кампању за растурањем југославенске федерације почетком 1991. Невиђена антисрбска кампања је вођена и сатанизација читавог србског народа.
Срби у Хрватској и Босни и Херцеговини су тако постали "вишак" у сопственој држави. Требало их је истјерати и уништити на све начине.
Код Срба у авнојевској Хрватској је добрим дијелом, тада 1990-1991 још увјек владала невјерица шта се заправо дешавало, јер је засљепљеност са идеологијом братства и јединства дошла на наплату као горки плодови. Ипак, многи су схватили да се нема шта чекати, већ су узели оружје у руке и стали на браник свога села, мјеста, града... своје отаџбине коју им преци оставише у аманет.
Тако је о Никољдану 1991. створена РС Крајина, најзападнија србска држава.
Живот у РСК је свакако био тежак из више разлога. Струје већином није било, хране и љекова још мање. Са фронта је било да се враћају у колицима или сандуцима, јер рат кога нису жељели односи људске животе. Школа је била мјесто за виђање дјеце. Они сами нису могли да спознају шта се дешава око њих. Омладина је живјела у страху да неће бити погубљена у некој диверзији или гранатирању.
Сахране су постале мјесто састајања, а црнина начин облачења.
У прољеће 1995. политичком руководству у Книну је понуђен споразум који би требало да оконча рат у Хрватској назван као "План Z-4". У почетку га нису крајишки Срби прихватали из више разлога, али га нису ни одбили. Хрватске оружане снаге су у мају 1995. извеле злочиначко-терористичку операцију "Бљесак" у југозападним дијеловима Славоније и убили званично око 300 Срба, док су скоро 20.000 протјерали.
Ипак прихваћен и стављен потпис на "План Z-4" почетком аугуста 1995. Међутим, због покољења треба рећи да га ни Загреб није никада прихватио, али да нису трпели санкције за то, већ су награђени.
"Остала си правде жедна, ти колоно непрегледна"
Туђманове солдатеске, уз помоћ НАТО и Петог корпуса ткз. Армије БиХ 4. аугуста 1995. започеле под шифрованим именом "Олуја" агресију на РСК. Како је помоћ Београда али и са Пала изостала, то се народ дао у бесконачне колоне ка Дрини. Број убијених крајишких Срба иде и преко 3.000, а прогнаних више од 280.000 (неке процјене говоре и до 350.000). Десетине хиљада кућа је спаљено, имовина уништавана, гробља и цркве скрнављени, чак и минирани.
Најмонструознији злочини су се дешавали у колонама које су пресјецане, а такође и гранатиране из зрака.
Читав свијет је тада ћутао.
Снаге да преживи се тај пакао мало ко је имао, али су Крајишници издржали, иако је голгота била слична оној преко Албаније осам деценија раније. Било како било, не поновило се више никада и никоме. Хрвати су наравно ликовали од среће и славили без престанка. Шта би било од њих и за очекивати другачије, јер посао који им нису завршили (пра)дједови у Првом и Другом свјетском рату, та генерација је дочекала остварење Тисућљетног сна.
* * *
2024. годинa
Пролазе мјесеци, године, па и деценије, ево ускоро ће трећа. Срби се налазе у неким чудним фазама. С једне стране дичиће се Николом Теслом, а са друге стране није их брига ни најмање за западни србски корпус. Најважнија је естрада и спортска дешавања, него ли култура памћења. Чак и ако то поменете на глас, прилепиће вам етикету фашисте, мизантропа, лудака и ко зна шта још.
Отићи у храм на парастос се сматра за губљење времена, или пак нешто будаласто. Свијест је таква да се може обликовати у реченици: "Шта ја имам са тиме? Боли ме брига за њих". И све тако док не оде на Јадран, када му избуше гуме на аутомобилу или разбију прозор. Тада му почиње одмагљивање, почиње да сам призива Јасеновац и све остало што иначе ћути и сматра тотално небитним.
Од 2006. мислим да нисам пропустио ниједан парастос жртвама "Олује", редовно долазим у цркву Св. Марка и палим свијеће, придружујем се молитвеном сјећању, себе ради, не других.
Овог 4. августа бијеше недјеља. Тако да нисам дошао сам, већ поведох и супругу и потомке. Нека уче од малена каква нам је судбина, шта је наша вертикала, одакле нам креће извор и све остало.
Долазимо на плато испред Светомарковске цркве и видим неколико познатих земљака са којима се поздрављам. Рече чича Ненад да ће парастос бити у 11:30 сати. Како смо дошли раније кратко прошетасмо до парка, јер малци немају мира.
По повратку извадих торбу и развучемо транспарент КО ИСТОРИЈУ ЗАБОРАВЉА, ОНА МУ СЕ ПОНАВЉА. Овај пут тај као подсјетник присутнима, не би ли неко почео да повезује страдања: 1914, 1941, 1995, 1999, 2004... Приђоше неки људи из Книна и помогоше нам око свега тога. Када црквена звона зазвонише ми уђосмо у Кућу Божију.
За разлику од ранијих година била је црква солидно попуњена, иако је наравно могло и више. Посље ми Драгана Ђукић рече да је било за два дана заказано чак 4 парастоса, све са једно те истим разлогом. Црквеним оцима се то са разлогом није свидјело и стављен је само један у тачно одређено вријеме 4. августа. По мени најбоља могућа ствар.
Обрадовало ме наравно и присуство Војске Србије, тачније питомци са Војне академије у Београду, њих тридесетак.
Једина ствар ми се није свидјела јесте што као и у мају мјесецу, молитвена сјећања су све краћа и краћа. Не знам зашто се то дешава, али свакако није пријатно. Бесједу је одржао неко од свештенства СПЦ.
По изласку из цркве добар дио посјетилаца је отишао до "споменика" у Ташмајданском парку да положи цвијетне вијенце. Ове године као и неких ранијих нама се придружио градоначелник Александар Шапић. Надам се само да ће жртве "Олује" добити достојан споменик у центру града, исто тако и жртве осталих злочиначких акција од хрватске и муслиманске војске деведесетих година 20. вијека.
Гледам по социјалним мрежама како се каже да "Олуја је геноцид", "Злочин који траје", "Злочин без казне", а преко мас-медија говоре да је и удружени злочиначки подухват. Слажем се, све је то тачно. Али када будете почели мало шире да гледате и дубље, онда ћете схватити да зто "Олуја" посљедња карика пројекта који се зове "Ријешавање србског питања у Хрватској", а који траје више од једног стољећа. Тај процес води се из Ватикана.
Заборав ће донијети понављање, па ће нас Учитељица живота натјерати поново све оно што смо требали већ одавно да научимо.
Написа: Чуле
05.08.2024.
Данас се навршава 29 година од УЗП - удруженог злочиначког подухвата у коме је комплетан апарат државе Хрватске, уз употребу војне и полицијске силе и уз помоћ НАТО-а, спровео операцију етничког чишћеа Срба на подручју РС Крајине, под називом "Олуја".
Најстрашнији злочин етничког чишћеа у Европи од Другог светског рата остао је некажњен, а већина оптужених за ратне злочине никада није осиђена, док су сви налогодавци ослобођени одговорности.
Док делимо тугу и бол са стотинама хиљада наших сународника који су прогнани са својих огњишта, како за страдалима који је било преко 2.000 тако и за домовима, пољима и завичајем. Како време пролази осећамо велику неправду која све теже притиска нашу стварност и уверење да српска суза нема родитеља.
Сећање је наша обавеза и дужност, како према жртвама и према прошлости, тако и према будућности наше деце.
Олуја је погром!
Филип А. Карађорђевић
04.08.2024.