На самом југу Босанске Крајине, тачније на тромеђи Херцеговине, Далмације и Босанске Крајине постоји највеће крашко поље на свету - Ливањско поље. Већ вековима тај крај је насељавала србска популација, која је била православне вероисповести. У другој половини 19. века, на том поднебљу је започео процес покатоличавања Срба, што је касније почетком 20. века довело до нарушавања националне структуре, јер су ти покатоличени Срби постали - Хрвати. Ово није ништа ново у нашој јавности, о томе су многи наши, али и страни аутори писали протеклих деценија. Оно што говори у прилог томе јесте њихова имена, презимена, па чак и скривене иконе на тавану.
Поента је у томе што је управо од таквих покатоличених Срба створена армија највећих и најбезумнијих солдата у Европи - усташе. У свему томе, усташе су имале велику помоћ сваке врсте од Римокатоличке цркве, чији је крајњи циљ био изгон православног становништва на тим вишевековним србским просторима.
У пролеће 1941. године када су Немачка и Италија заједно са својим савезницима напале Краљевину Југославију, створена је усташка Независна Држава Хрватска, која је обухвалала и Ливањско поље. Већ у лето те године усташке јединице су долазиле из северозападне Херцеговине, по налогу поглавника Анте Павелића и одобравању кардинала Алојзија Степинца и радиле све на томе да ништа србско у том крају не постоји. Убијали су мушкарце, жене, децу, старце у кућама, шумама, бацали су их у јаме безданице, одводили их у казамате и др. Тако је биланс усташког терора већ у лето 1941. године у Ливањском пољу био стравичан, преко 1.600 жртава...
Након Другог светског рата, о овим злочинима се морало ћутати у име братства и јединства, а сви они који су се оглушили о тај захтев били су прогањани од УДБ-е.
Тек у сумрак социјалистичке Југославије крајем 1980-их, на том подручију отпочело је ископавање и ексхумација србских костију и достојно сахрањивање. Поред тога, усташтво је поново васкрсло и започео је незавршен процес из Другог светског рата - наставак геноцида.
Све ово пишем "из главе", јер све су то лекције у забрањене и заборављене код нас Србаља које многи не знају, не желе да се оптерећују, па тако имамо и поражавајућу слику на данашњем парастосу који је био пристојно најављен у патриотских електронским медијима, долази 60-ак људи, углавном Срби Ливањци, односно чланови удружења Огњена Марија Ливањска, која окупља Србе са тог подручија.
Међутим, од патриотских организација није био нико... да, да добро сте видели НИКО! Једино ко је био то је наше удружење Србски Светионик. Донет је транспарент и раширен... ту је писало НЕ ЖЕЛИМО ДА ИХ ЗАБОРАВИМО... а пописана су и сва већа страдања Срба 1941-1945. Од медија такође само је РТРС био, од осталих ама баш нико! Као да се ради о парастосу за погинуле Чилеанце у земљотресу из 1960. године.
Једноставно немамо развијену националну свест. Јасно је ко дан да је неко на одмору, неко и ради суботом, али није истина да су баш сви заузети.
У 11:00 сати отпочео је парастос и молитвено сећање, које су служили православни свештенци, од којих је један био пореклом из Ливањског поља. Запаљене су и свеће. На крају је управо он одржао пар речи присутнима које нас нису баш обрадовале, тачније једна реченица је била спорна. Да морамо да бежимо од злочинаца?!
Након парастоса Ливањци су отишли у парохијски дом на диван, а ми се разиђосмо свако на своје обавезе.
И тако, године пролазе, а ми све више не знамо нашу историју - учитељицу живота, све више је заборављамо. Тако нас онда живот и натера да морамо да понављамо лекције, свидело се то некоме или не.
Милан Чучковић
23.7.2016.