Ратови на бившем југославенском простору током деведесетих година 20. столећа су и даље табу тема међу Србима. Ријетко да се о томе прича, све нешто шапатом, да неко не чује, па увијено да би било политички коректно и слично.

Злочин који се не заборавља: хрватско-америчко-муслиманска Олуја

Углавном што људи имају појма на ту тему јесте августовска "Олуја 95" када су хрватске снаге уз велику помоћ НАТО пакта и муслиманског Петог корпуса прогнали из РС Крајине преко 250.000 Срба. Остали део те тужне приче је под велом тајне. Не само зато што у књигама ништа не пише, већ зато што су интересовања код данашњих Срба врло чудна да не кажем поражавајућа. Све се своди на петпарачке приче и неке бедне изговоре ако треба да се направи нека акција.

Испада да је данас срамота ако причамо о прогону Срба из авнојевске Хрватске током 1991-1992... јер тобоже сматраће нас чудацима, нацистима, фашистима, ванземаљцима и ко зна какве још погрдне етикете. Свако ко имало зна четири рачунске (математичке) операције лако може закључити да су хрватске власти предовођене Фрањом Туђманом за десетак година владавине прогнали преко 650.000 Срба из Републике Хрватске.

Стандардна добродошлица Србима у Хрватској

А највећи егзодус се и десио почетком 1990-их година у урбаним срединама, односно варошима, градовима... мјестима гдје су Хрвати имали већину или су били значајно заступљени, као што су: Сплит, Славонски Брод, Вуковар, Карловац, Сисак, Осијек, Задар, Загреб, Славонска Пожега, Дубровник, Бјеловар, Вараждин, Шибеник итд.

Госпић у Лици такође спада у ту "неславну" групу, јер је и он био национало мјешовит, а из кога је хиљаде Срба прогнано из својих домова, са циљем да се не врате. У прилог томе говоре двије ствари.

Прво је минирање православне цркве Св. Георгија (подигнута 1795. године) од стране хрватских паравојних снага ткз. Збор Народне Гарде 1. новембра 1991. године. Једна добро планирана акција тако да се околне зграде не оштете. И не само то, нико од представника Римокатоличке цркве у Госпићу није се оградио од тог злодјела или учинио нешто да се то спријечи. Штавише, и парох Славко Стевановић је прогнан те године из Госпића.

Мјесто гдје је била православна црква данас је паркинг за ауте

Друга ствар је застрашивање, психофизичко малтретирање, убијање Срба који су живјели у Госпићу и околини. Још од маја мјесеца 1991. године је почела да се ствара ужасна атмосфера и неповјерење дојучерашњих комшија и тензије су се из дана у дан појачавале, а од јуна су кренули нестанци Срба који су одлазили у полицију на "информативне разговоре", одакле се нико није вратио. У јулу те године кренуле су разбојничке банде да крстаре на камионима, аутобусима, аутомобилима и пјевају усташке стихове из Другог свјетског рата, будећи аветна сјећања Србима на НДХ.

У септембру 1991. касарна ЈНА "Станко Опсеница" је окуприрана, а прије тога блокирана (онемогућен је довоз хране и воде, искључена струја и вода) и није имала помоћ од никога. Југославенски војници и официри су остављени на циједилу. Толика мржња Хрвата према Србима је да су екстремисти срушили споменик Николи Тесли у центру града.

Октобра мјесеца покренуто је рација односно масовно етничко чишћење Срба, тако што су их незаконито хапсили у кућама и одводили на непознате локације гдје су ликвидирани. Зна се да је у том етничком чишћењу које су предводили: Томислав Мерчеп, Мирко Норац, Тихомир Орешковић, Стјепан Граднић... убијено више стотина Срба цивила.  Наредних мјесеци хиљаде Срба из Госпића је гледало како да исчупа живу главу из тог пакла.

Побијене србске жртве у Госпићу деведесетих

Социјалистичка Југославија је тако разбијана у крви уз помоћ унутрашњих фактора, али добрим делом потпомогнути спољним факторима. Ова дешавања и дан данас највећем броју Срба, поготово старијима остају некако неразумљива и недокучива.

*   *  *

Деценије су прошле од тада, од тог тешког времена... времена зла, времена туге и издаје, времена црних марама и мртвачких снандука.

Обиљежавање страдања госпићких Срба спада у оне "мале догађаје", што ће рећи да никада до сада ниједан високи државни званичник Републике Србије (предсједник, премијер или министар) није присуствовао оваквим меморијалима.

Култура сјећања је нешто што спада у главне циљеве нашег удружења, па нам тако није тешко да посјетимо или организујемо неки парастос, академију, полагање вијенаца и сл. Слично као и ранијих година, тако и ове године смо у Гавриловском храму на београдском Топчидеру у недјељу 18. октобра организовали помен за србске жртве у Госпићу 1991. године.

Дошли изјутра у 09:00 сати на јутарње Богослужење, а жито су принели чланови породице Диклић. Црква је била хвала Господу пристојно попуњена, а сам помен у склопу литургије су служили свештеници СПЦ, односно братство храма Св. Аргангела Гаврила, на челу са Оцем Илијом.

Поменули смо у молитвама све оне госпићке мученике који су убијени само зато што су били Срби павославци и као такви се нису уклали у визију хрватске будућности коју је предводила странка ХДЗ.

Након свега се разиђосмо кућама, а даће драги Бог да се окупимо око мајке Цркве и посјетимо градић Госпић наредно љето и тамо им упалимо свијеће, јер њихове душе лете изнад Балкана, скоро па 30 година.

Милан Чучковић
22.10.2020.