Браћо и сестре,
овим путем Вас позивамо да нам се придружите у недељу 27. октобра 2019. године од 10 сати, у Гавриловском храму на Топчидеру у Београду (Хумска улица бр. 26), где ћемо одржати помен и принети жито за јунаке Кумановске битке, који су победом над турским завојевачима пре 107 година ослободили Стару Србију и тиме досањали вишевековни сан предака.
Кумановска битка одиграла се у другој половини октобра месеца 1912. године, као прва и најважнија битка Првог балканског рата, у коме су јединице србске војске под командом бесмртног војводе Радомира Путника успеле да поразе турску војску под командом Зеки-паше.
Наиме, Влада Краљевине Србије је склопила војни савез са Црном Гором, Бугарском и Грчком 1912. године са циљем да се хришћанске земље на Балкану ослободе вишевековног терора и страховладе Османског царства које је запосело и поробило балканске народе у 14. и 15. веку.
Србима када су се мушка деца рађала у време турског робства су дочекивани: "Добро дошао осветниче Косова". Био је то жал за пропашћу средњовековног србског царства којим је управљала светородна династија Немањића, али и нада да ће кад-тад доћи нова генерација Срба који ће моћи да поврате државу и слободу народа.
Тако се и десило почетком 19. века када је у Шумадији Карађорђе покренуо Први србски устанак, касније Милош Обреновић наставио 1815. године, да би Србија добила 1830-1833 извесну самосталност... Потоњи владари су ослобађали се турског утицаја и ојачавали србску нововековну државу.
Код Куманова 21. октобра 1912. године куцнуо је час освете. Тада је испред србске војске иступио тадашњи престолонаследник Александар I Карађорђевић који је своје војнике мотивисао овако...
- "Јунаци, дошао је тренутак да ми наставимо и довршимо велико и свето дело ослобођења и уједињења Србства, које је започео мој прадеда, неумрли Карађорђе, са вашим прадедовима, а које је прихватио и продужио кнез Милош Велики, а потом краљ Милан са вашим очевима.
Нама њиховим потомцима припала је част и срећа, да започето свето дело до краја изведемо под заповедништвом нашег врховног команданта његовог величанства краља Петра Првог ...
Према побеђеном непријатељу и непријатељу који се преда будите човечни и милостиви, јер он тада престаје бити непријатељ, него остаје само човек, а према човеку треба бити човечан. Куће, имања, част и образ побеђеног непријатеља и његове породице штедите и штитите, као и куће, имање и част сопственог народа, јер то не захтева само човечност и наша православна вера, него то и доликује јунацима..."
Кључни дани за Србе и Србију био је 23. октобрар 1912. године када су се војске судариле и бориле "прса у прса", једни преко других. Тог дана било је и магле, а борци Дунавске дивизије су успели да задрже Турке подносећи највећи терет ове битке. Поред тога и Добровољачки одред Војводе Вука је успешно задржао турску навалу, да би наредног дана дошло до коначног турског слома, тако што су уведене свеже србске снаге из Моравске и Дринске дивизије I позива... и Тимочке дивизије II позива и ушле у централни део борбе и силним јуришом на турске положаје.
Турци су у паничном бегу напустили Куманово и побегли ка Прилепу и Битољу. Тиме је србска војска овенчана славом остварила сан предака.
