Већ неко време читам на друштвеним мрежама коментаре типа:
- "Нисмо достојни славних предака".
Ставим прст на чело и размишљам... Ко бре није достојан славних предака?
Мени у летњој кујни виси слика славног прађеда Раде Солунца, који је заједно са саборцима прошао Албанску голготу, а пре тога се тукао на Сувобору и Рајцу са Аустроугарима... пробијао Македонски фронт, пешке стигао до Алпа 1918. године. Затим обојица ђедова су се тукли са усташама у Другом светском рату и бранили ону нашу нејач, један у равници други у планинама...
Слажем се да наш образовни систем и Министарство просвете задњих 70 година има врло чудне лекције и погледе у те догађаје и епохе 20. века. Међутим, да се не бавимо само државним институцијама, тачније сматрам да има право да их критикују они који нешто раде и троше своје време, енергију, новац, па и живце на крају крајева... а не они који мењају канале на ТВ и жале се на телевизијски програм.
Данас постоје три групе Срба, што би рекао мој другар Мићко:
1. Хедонисти, они који живе да себи угоде и које боли брига да прстом мрдну, а камоли задњицу за нешто што је од националног интереса... Направиће напор ван куће само ако је у питању одлазак до кафане, тржног центра или тако неке важне "институције".
2. Фолиранти, они који имају донекле националну свест да треба нешто урадити, али увек имају јефтине изговоре да не учине нешто важно за националну ствар. Изговори су им у фазону: "имам обавезе на факултету", "омацила ми се мачка", "долазе ми кумови" и сл.
3. Акцијаши, они који који не траже изговоре, већ начина да нешто ураде.
Нажалост ова трећа група је најмање бројна... Шта је све утицало на то да су нам резултати овако поражавајући можемо диванити до Божића, ако не и даље, до Светог Јована Крститеља.
Школовање ме запало у незгодном тренутку: ратови, беда, санкције, неимаштина, хиперинфлација... Коме је онда било до обиласка значајних места наше историје и страдања? Никоме, а најмање нашим наставницима у школи. Многе те историјске лекције су ми остале некако замагљене и замрачене. А сама историјски значајна места непосећена.
2014. године када је у Републици Србији отпочело обележавање стогодишњице Великог рата много ствари сам слушао и упијао попут сунђера. Почео се разгоревати патриотизам који је годинама пре тога нажалост био смештен на погрешан колосек... и колосек се променио. Наредне године основао сам и удружење Србски Светионик са пар другара: Стане, Мића, Зоки и Драган.
За протекле 4 године обишли смо много знаменитости које су од виталног националног и духовног значаја за нас Србе. Више пута сам био на Церу, тачније Текеришу, посетио сам Бојну Њиву код Мојковца, Сремска поља код Шида, Мачков камен у Подрињу, Мишар код Шабца, Дракулић код Бањалуке, Пребиловци у Доњој Херцеговини, Јасеновац у Славонији и Јадовно у Лици, Газиместан код Приштине, Пећку Патријаршију и Високе Дечане у Метохији.
Водили смо људе на Кајмакчалан четири пута, организовли пет пута Колубарски марш, сада ће и шести ускоро. Покренули Сретењски марш у Орашцу, а обновили Чегарски марш у Нишу. Чешку и Словачку смо посетили прошле године у априлу, када се навршило 100 година од уснућа хероја Гаврила Принципа у Терезину. Обишли смо војничка гробља: Јиндриховице и Велики Међер. Зебрњак на Куманову исто тако више пута, као и Битољ.
Јошаничку Бању код Рашке и то због Милунке Савић, Стари Брод код Вишеграда, због Дринских мученика. Глину на Банији... и у сред Беоргада имамо Марш победе, али и више пута смо организовали промоције књига, свечане академије. Неки дан другар је посетио војничка гробља наших прадедова у Тунису: Бизерта и Мензел Бургиб.
Парастосе за србске мученике ("Олуја", "Бљесак", "Мартовски погром", "Милосрдни анђео", "Медачки џеп"...) у цркви Св. Марака посећујемо када су заказани нерадном даном... и тако даље.
Да не набрајам у недоглед, али из приложеног се види не спадамо у оне прве две групе које сам навео. Све те наше активности су јавне и оглашавамо их путем нашег сајта и друштвених мрежа. Свако ко хоће може да нам се придружи, наравно ако постоји истинска жеља... ако се не траже јефтини изговори. Јер управо и наше удружење је ту и повећало бројност на двадесетак чланова. Нама сама бројност не значи пуно, да се разумемо, јер није поента у броју већ у соју.
Тако да ова кукњава на рачун нечега што можете сами, а то је обилазак историјски значајних места је некако дегутантна. Са Србским Светиоником можете обићи пуно тога, видети, научити... на крају крајева упознати истомишљенике. Поред нашег удружења постоје друга, и треба да постоје. Нити смо једини, нити смо Богом дани. Али је чињеница да имамо за ове безмало четири године некакав резултат, да смо покренули са мртве тачке.
Тако да и ви драге моје Србенде, маните се кукњаве и упирања прстом у друге, него лепо размислите шта би сте могли у наредном периоду да посетите, обиђете, подржите сами или у друштву... философа и блогера имамо и превише.
Са чим пред Лазара и Милоша?
Са чим пред Ђорђа и Стевана?
Са чим пред Гаврила и Живојина?
Са чим пред Вукашина и Момчила?
Са чим пред Милана и Милицу?
Милан Чучковић
21.09.2019.