Драга браћо и сестре,

велика нам је част да вас позовемо да пођете са нама у недељу 25. септембра пут Ваљева, како би учествовали на манифестацији СТОЈАДИНОВ МАРШ, који се организује у част Стојадина Мирковића Цолета, војника што је храбро положио живот на олтар отаџбине крајем септембра 1991. године у Бјеловару, када је бранио касарну ЈНА "Божидар Аџија" од хрватских паравојника. Он је заправо погинуо скупа са мајором Миланом Тепићем.

Стојадин Мирковић је рођен 14. јануара 1972. године у ваљевском селу Горње Лесковице, где је одрастао и завршио основну школу. Био је бистар момак који је остао на очевини да ради и живи од пољопривреде и сточарства. Рано је остао без оца, био је понос свога села.

Крајем децембра 1990. године пошао је на редовно одслужење војног рока, а обуку за тенкисту је прошао у Бањалуци са највишим оценама. Касније, после неколико месеци, јуна 1991. године бива послат у Бјеловар, градић дубоко у територији СР Хрватске, која је тад била саставни део СФР Југославије. Тамо је дошао у касарну ЈНА која је била често на мети хрватских екстремиста и паравојника, припадника ткз. Збора Народне Гарде. Стање у бишој држави се из дана у дан погоршавало, а Генералштаб ЈНА у Београду није марио за голобраде младиће који су дуг отаџбини служили западно од Босута.

У тој касарни где је служио Стојадин Мирковић налазио се и мајор Милан Тепић. Када су хрватски паравојници отпочели напад на касарну борба је трајала неколико сати. На крају, пошто нису добили никакву помоћ, југославенски пуковник Рајко Ковачевић доноси одлуку да се преда... војници ЈНА су се предали, док је мајор Тепић активирао експлозив у складишту муниције и тако узлетео у легенду. Војник Стојадин Мирковић је херојски погинуо у оклопном транспортеру док је бранио касарну од нападача. Погођен је ручним бацачем ракета "зоља".

Остали војници ЈНА су заробљени, а њихови командири су убијени од Јуре Шимића, председника тзв. Кризног штаба за Бјеловар. Годинама касније породица Мирковић је успела да добије тело од власти Републике Хрватске и достојно сахрани Стојадина на сеоском гробљу.

Државни органи Југославије и касније Републике Србије деценијама готово да игноришу  јунаштво Мирковића и трагедију његове породице, јер Цоле је уствари постао симбол младости, једне генерације која је послата у рат без икаквог ратног циља. Његове последње речи, док је пуцао из транспортера одбијајући наређење Тепића да се преда биле су:

"СЛОБОДА НЕМА ЦЕНУ!"

Чланови Србског Светионика су протеклих година више пута били у Горњим Лесковицама и тамо посетили Мирковиће: мајку Анку, брата Добривоја, ујака, и остале рођаке... Наравно на Стојадиновом гробу смо запалили свеће. 

Међутим, желели смо да учинимо корак више, па је направљена ова манифестација СТОЈАДИНОВ МАРШ, пешачење од 12 км, од манастира Лелић (место где су мошти Владике Николаја Велимировића) до сеоског гробља у Горњим Лесковицама.

Желимо да ова манифестација постане традиционална и да оживљава истинске јунаке из 1990-их година.

ЗАБРАЊЕНО ЈЕ НОШЕЊЕ НАВИЈАЧКИХ, СТРАНАЧКИХ И ПОЛИТИЧКИХ ОБЕЛЕЖЈА (капе, мајице, беџеве, транспаренте, заставе и сл...), КАО И КОНЗУМАЦИЈА АЛКОХОЛА!

Дозвољено је и пожељно је да понесете србска национална обележја, најбоље тробојке са црвено-плаво-белом бојом.

Све информације у вези марша можете добити путем:
- телефона: +38163283563 (Станко)
- електронске поште: srbskisvetionik@gmail.com
- портала: www.srbskisvetionik.org.rs