Мало пре Божића, почео сам да правим план годишњих активности за Србски Светионик, подсетник нама, али и позивница потенцијалним гостима и саборцима да нам се придруже у акцијама. Знам да крај јануара увек буде резервисан за неку Светосавску свечаност. Прошле године је то удружење Личана "Завичај" одрадило више него успешо на Врачару и тиме најавило своје велике потенцијале. Тако сам позвао њиховог кореографа за културу, девојку из колоне Ђурђицу Поповић, да је питам шта је планирано за ову годину. Она вели да има нешто у плану, али да још има велику неизвесност око сале... Питам, треба ли плакат, вели да ће јавити...

У среду преподне Милорад Поповић, председник удружења Личана "Завичај" је гостовао на Бум-бум радију, те најавио овај догађај. Њега је слушао преко радија Станко, па чим је чуо да је то хуманитарног карактера, рече ми да ће и он учествовати, али да не верује да ће стићи.

Дошавши на улаз сретох Наташу и Љубицу... оне су такође добиле задатак да госте наводе где ће се одржати планирани програм. Мало после дође Мијак, Маркан и Милан од Динаре... нисам заправо разумео да је тај трећи узео учешће у овој манифестацији.

Дође и Ведран... њега нисам видео баш поприлично времена. Дође и Милорад, па се захваљује за плакат. Ма ништа, одговарам, ту сам да помогнем. Главна координаторка је у гужви... Верујем да је била под великим притиском. На уласку у салу видех и младића Страхињу, а нисмо се видели 5-6 година. Он је био задужен за кутију са добровољним прилогом за породицу Марјан, која има четверо деце, а живе у веома тешким условима у Баранди, у срцу АП Војводине. Њихова мајка је из Подума (Лика) дошла са крајишком колоном 1995. године у банатску равницу.

Пристигоше и ови моји клапци, бећари, маниташи... веле да су дошли као подршка за њихове Личанке. Мало после дође Верица Банетова, па рече како јој драги чека да дође наша чета, не би ли ствари које су планиране породици Марјан, пренели из његовог аута у салу.

Дођоше још пуно познатих људи... Буковчанка Слађа дође чак из Смедерева, дође делегација Ћириличара, дође председница удружења Дане и Мане, са секом... сада је у благословеном стању, чека опет принову... Чика Воја Павловић, Кордунаш, који је деценијски фолклорашки мајстор, Маја и Каја и др.

Напуни се тако сала са неких 150 душа, тако да је програм почео. Прву реч је добио председник Милорад Поповић, где је поздравио присутне, захвалио се на доласку, учесницима што су се одазвали и објаснио ко је уствари породица Марјан. Затим је отац Лазар благословио манифестацију. Ђурђица је била водитељ програма, уствари координатор читаве манифестације.

Прва од учесника била је девочица од неких 11-12 година, Стела Живковић, која је добила прилику да отпева светосавску песму "Ко удара тако позно", коју је давно написао Војислав Илић.

На моје велико одушевљење учесници су интепретирали делове "Небеске литургије", јер управо то је песма која нажалост и данас описује социо-психолошко-духовно стање Србаља. Изгледало је, а и звучало баш добро.

Публика је устајала, јер су се чули стихови Светосавске химне, а коју су извели чланови хора "Источник". Они иначе нису силазили са сцене, јер су били потребни у скоро свакој тачки. Одлично су извели све песме, а посебно песму: "Суза Косова".

Прилику да на сцени наступе добиле су четири млађане девојке, чланице певачке групе "Везак"... Отпевале су неколико песама, између осталог: "Расти, расти мој зелени боре", што је добро звучало.... Касније су још отпевале псалм "Славите господа".

Млада уметница, певачица Тамара Ристић је извела на сцени "Маријо, ћеро мори", изворна песма из јужно-поморавског дела Србије. Док је Ђурђица Поповић интерпретирала причу Србе Пеуљанца Галића, о сату и времену. Верујем да ће ово њему измамити опет осмех тамо негде на другом крају планете.

Неколико пута на сцени су били браћа Рудан: Синиша и Саша, Кордунаши из Сјеничака, изузетно уметнички настројени, па су причали и рецитовали разне приче дочаравали дешавања и живот Срба Крајишника са Кордуна, Лике, Баније... на специфичан начин.

Поред њих, добили су прилику стари пријатељи удружења "Завичај", Крајишка група Плитвице, са Николом Ђапићем на челу... он је чак и гуслао песму: "Бјежи магло"... А сем Личана, демонстрацију крајишке ојкаче приказали су чланове КУД Петрова Гора. С тим да су они извели ону кордунашку песму: "На Кордуну гроб до гроба". Нажалост тужна је песма, али је то из разлога што је Кордун најстрадалнија регија Балкана у Другом светском рату.

На самом крају, једну причу и једну песму извео је Милан Тодоровић - Дарић. Одлично је звучало... прича о великој срећи маленог дечака који је дошао у Срем са августовском "Олујом" 1995. године.

Сви присутни су добијали аплаузе, јер ово су постали рекликти. Мислим овакве приче, песме, рецитације и интерпретације. Сада преко медија имамо стравичну тортуру са шундом где доминирају бљувотине баш као што је то владика Николај описао средином прошлог века.

Као што лепо рече Саша на сцени, ниједно крајишко прело није завршило говором, већ песмом, тако је песма затворила ово вече.

Након овог програма, имали смо мало дружење поред културног центра.

Овакве ствари треба радити, првенствено да се разбије сивило којим смо деценијама окружени, а друго, подржати младе уметнике, а још ако има хумани карактер, онда све добија прави смисао.

Милан Чучковић
27.1.2017.